adult cartoons
lesbian cartoon porn
porn cartoons
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Проф. др Милош Ковић:Срби ипак нису пластелин, него нација

  • Доктор Јована Стојковић Српска хероина против стоглаве аждаје Новог светског поретка

  • Сергеј Бабурин Сједињавање социјалних достигнућа 20. века и православља

  • Др Душан Пророковић НАТО није део решења већ део проблема

  • Група српских интелектуалаца - Видовдански позив Позивамо власт да одустане од поделе Косова

КО ЈЕ КО У НЕДИЋЕВОЈ СРБИЈИ

Симо Ц. Ћирковић, дугогодишњи истраживач историје и новински уредник, аутор је књиге велике документарне вредности која ускоро треба да изађе из штампе под насловом

КО ЈЕ КО У НЕДИЋЕВОЈ СРБИЈИ

 

 4Sima_-_mala

Ђенерал Недић спасао је део националне вертикале, реку избеглица из НДХ, али није био државни чинилац, био је тек човек једне дириговане власти. Државу није имао, али се борио за национ, из угла војника-антикомунисте. Није имао статус маршала Петена, био је затворен у окупирану територију, где је могао да говори, али не и да одлучује. То је била његова лична политичка драма. Део Босне је хтео, као и јасне ингеренције над Банатом, али Берлин за то није имао разумевања, јер су фронтови били прече играчке. У разговору с командантом Другог добровољачког корпуса Марисавом Петровићем 30. јануара 1944. рекао је: „Ни ја нисам пријатељ Немаца, али прилике и интереси српског народа захтевају овај садашњи став.“

 

 

 

Господине Ћирковићу, шта Вас је мотивисало да напишете књигу, односно лексикон ''Ко је ко у Недићевој Србији'' која садржи готово три хиљаде биографија?  

- Једна затомљена епоха заинтригирала ме је пре више од двадесет година, када сам у готово прокаженој периодици и у безбројним конволутима повесне грађе нашао оно што се дијаметрално разликовало од јеванђеља Титове историографије. Стрпљивим радом у архивима слагао сам нови историјски пазл да бих поглавито себи објаснио обртне тачке скривене историје, склапајући ново зрцало балканске историје, где се ђенерал Милан Ђ. Недић појављује као политичка фигура без моћи предикције, наслућивања нових обзорја, али која има моћи да спасава национ. Свима је знано да је политичко наслеђе које је Александар Карађорђевић оставио на плочнику Авеније Кан ебијер било је претешко и за кнеза Павла, и за све краљевске политичаре, као и за старомодни генералитет. Они су произвели Недића, Србију предали Хитлеровом „мачу правде“ и „новом  нараштају у новој Европи“. Зато је Недић  кредибилитет генерала и национално настројене личности ставио на вагу историје: није размишљао о „даровима“, мислио је на спас Сербије. Морао је да се загрцне „даровима“ наслеђеним од Комесарске управе Милана  Аћимовића, да би направио нови мост, а време је цурило, одлазило у историјски неповрат. Немачки поглед на Балкан значио је извлачење економских и људских ресурса, сурову репресију, а привид живота у Београду није представљао – слободу српском човеку. На Тита и његов партизански покрет гледао је из предратне схематизоване перспктиве, као антитезу свему грађанском, србијанском погледу на свет. У томе је погрешио јер га није разумео ни „човек из шуме“, „герилац по духу“, ђенерал Дража Михаиловић, који је у ствари одржавао провизорно симболични континуитет државе Југославије.  Тито је свој покрет просуо по целој територији бивше Краљевине, а ђенерал Недић је био „оклевало“ под немачком паском, сужањ  “нове Европе”.

У прелиставању Ваше књиге, која ће, надамо се почетком 2009. изаћи из у издању „Просвете“, морамо поћи од ђенерала Милана Недића кога сте Ви назвали ''уморни пророк''. Како оцењујете историјску улогу ђенерала Недића?

- Већ првих дана окупације Немци су претили тоном који је изазивао језу. Србија је из дубине националног генома грозничаво тражила спаситеља? Снажну и скроз позитивну личност која делује као природа целом својом површином профилисала је једном Исидора Секулић као своје виђење  личности од формата. Да ли је ђенерал Недић био таква личност, или је он био нагорео и пре но што је ступио на завршну сцену живота, свог политичко-војничког вјерују? Да ли је због судбине остарели генерал био та личност, човек за прекретницу, за бар привремени излаз из националног колапса? Или само уморни пророк! Имао је веру, али не и снагу, а историја га није уврстила у миљенике! Пропагирао је „будући самостални живот“ Србије, уз обавезу да постане „конструктивни члан“ нове Европе! Међутим, сувише се приближио нацистичком моделу новог поретка и није знао, мада је слутио, да је то плехана фуруна, којој не смеш прићи „ни сувише близу да се не опечеш, ни сувише далеко да се не прехладиш“.

Као што је Едмунд Феземмајер одиграо „валс“ у Загребу са Славком Кватерником и оставио га у „ранијем њемачко-талијанском договору“, такву ролу играо је у лето 1941. и у Београду с ђенералом Недићем, док је још трајао провизоријум зван Комесарска управа. Као вешт обавештајац у одори дипломате, Фезенмајер је користио канале фирме „Шенкер“ а.д. у припремању терена за нову политичку гарнитуру. Недићева администрација спасла је спржену земљу и остатке економског капацитета окупиране Србије и хиљаде и хиљаде избеглица са простора НДХ, али је била воленс-ноленс присилни саучесник решења јеврејског питања, силних одмазди над недужним народом и свакодневних апокалиптичних слика на Бањици, где су се силом репресије нашли противници немачког поретка.

Недић је био отац Србије и веровао је да Србију води у нови цивилизацијски круг. Формално, он се одрекао Запада јер је у њему видео кривца за срамотни експеримент звани Југославија. Његова појава била је делом израз опште депресије и утучености. Зато је Београд био једно острво заборава усред ратом захукталог Балкана: постојао је привид живота у непривиду драме хиљаде талаца у сабирним логорима на Бањици и Сајмишту (формално територија НДХ, где су се гладни сужњи, ако нису били стрељани, „хрвали за лист, травку или корен“) и у затвору у Александровој 5. Немци су били господари, а Недић је имао улогу коју било ко други тешко прихватио, јер није имао ни власт, а ни моћ, а у његов политички багаж трпан је свакојаки пакет историјске одговорности.

Многима који не познају добро тај период српске историје ће можда изгледати чудно да се тада пуно говорило о српској националној идеји и Светосављу, и да се у окупираном Београду више србовало него пре Другог светског рата. Како укратко дефинишете идеологију Недићеве владе у тадашњој Србији?

- После мартовског пркоса 1941. дошао је априлски суноврат, те је Србија плутала у драми и поразу. Србија је личила на окупирани серхат, дотучену државу. Зато је разумљиво што су партизани као победници потпуно девастирали и нескривено демонизовали на тасу повести сваку корисну намеру Недићевог апарата, сваку жудњу да се помогне напаћеном народу. Из мемоара, периодике и сведочења многих малих-великих људи види се да је вера, данас се чини пренаглашено Светосавље, било онај духовни катализатор који срцу даје снагу под балдахином историје, у земљи где је и сунце било црно. Јерарси су Србију кадили надом у неподношљиво кобно време нетрпељивих, када су су сукобили нафора српских домаћина и петокрака Брозових проповедника. Поузданици тајних служби писали су да се у кафанама наздрављало Карађорђевићима, да се позивало у битку за спас Српства, те саучествовало у патњи реке без краја која је стизала из Павелићеве Хрватске. Историја грађанске Србије, тврда линија накалемљеног народњаштва, пробуђене идеологије сељаштва, умрла је Недићевим бекством пре почетка битке за београдски мостобран септембра 1944. Он није отишао как’ тихотапец (човек у плишаним папучама), он је био изгубљена карта у немачком шпилу, јер је на руским тенковима стигао човек који је псеудоним претворио у морални капитал. И отете златне виљушке Карађорђевића постале су сигнум његовог „новог живота“.

Веома је занимљива личност немачког специјалног изасланика (опуномоћеника за Балкан) Нојбахера, а такође би нешто требало рећи и о другим немачким, војним и обавештајним официрима Мајснеру и Турнеру.

- Херман Нојбахер је пример наизглед атипичног дипломате, прокуратора Балкана из сенке. Деловао је у рукавицама стилом једног Бечлије у чијем је уму био дух Аустро-Угарске. Он је преко „бечке везе“ (читај Калтенбрунера) уклонио немилосрдног Аугуста Мајснера (који је у Србији спроводио репресалије над цивилима - 1према 100), те користио канале Едмунда Фезенмајера, човека који је породио НДХ и мандарински устоличио ђенерала Недића. Фезенмајер  је био дипломата са срцем есесовца, те је као врхунски обавештајац користио канале фирме „Шенкер“ а.д. (велика транспортна фирма која је одлично покриће за обавештајне акције) и њеног првог човека Роберта Кронхолца, који је био поузданик АСТ-а (Абверштеле). Нојбахер је био практичан ум, рафинирани Рајхсдојчер, нарочита интелигенција. Деловао је као војник, мислио као дипломат са скиптром војсковође. Немачкој војсци обезбеђивао је све ресурсе са окупираних територија (нафта, руде, радна снага), те настојао да у условима пољуљаног мира, односно рата, функционише банкарски систем, наравно, у корист Берлина.

Преживео је Титове казамате јер је ћутањем направио философију немешања у Брозову ауреолу великог балканског победника. Удбин провокатор Војко Кунст, који је с њим делио ћелију, касно је купио драгоцене лекције да би преживео. То није успело ни Георгу Кислу, заменику Харалда Турнера, који је клавирском жицом пресудио атенатору на Хитлера, храбром грофу, немачком карбонару Клаусу Шенку фон Штауфенбергу, кључном човеку неуспеле завере „Валкира“. Када је реч о Турнеру, чије име Харалд указује на британско порекло, који је формално водио цивилни апарат, али је у ствари био веза између Вермахта (војне силе) и БдС-а (Гестапоа), јасно је да је то фигура која Србији даје имприматур „сређене земље“. Имао је чин бригадефирера СС-а (ранг генерал-мајора) и због одговорности за страховладу и злочине почињене 1941-1942. над српским народом и Јеврејима стрељан је 1947. Мајснер је, такође, личност из Химлеровог царства. Суров и немилосрдан. Војник са душом серијског убице. За разлику од шефа Гестапоа Емануела Шефера свој лик није увијао у отменост и љубазност. Он је био војник поретка смрти. Стрељан је, такође, 1947. године.

Реците нам нешто више о Милану Аћмовићу, шефу Комесарске управе у министарству у Недићевој влади, те о његовом односу према Немцима и Равногорском покрету?

-То је личност која је у себи носила лик врсног полицијског професионалца, те закулисног политичара и вишеструког агента. Имао је понашање грансењера, али и слабости људи који предуго бирају да би на крају изгубили све. Његов животопис је слика балканске ратне драме, дуго путовање у ноћ. Потиче из Пиносаве, подно Авале, а отац му је погинуо у Првом светском рату. Основну школу учио је у родном месту, а гимназију и Правни факултет завршио је у Београду. Две године пре дипломирања, 1923, почео је да ради у управном апарату, односно у полицији као писар Среза врачарског. Помоћник шефа Општег одељења опште полиције Управе града Београда (УГБ) постао је 4. октобра 1924, шеф истог одсека две године доцније. Специјализирао је у Немачкој (Берлин, Штутгарт, Магдебург), где га је тридесетих година заврбовала немачка тајна служба.

У слободне зидаре ушао је 1926, када је краће време, као адвокат, био ван управно-полицијске  струке. Године 1931. постављен је за окружног инспектора у Марибору, али је убрзо враћен у Београд. У кабинету Милана Стојадиновића био је министар унутрашњих послова (21. 8. 1938-5. 2. 1939). По Стојадиновићевом паду био је интерниран у Рогатицу, Босна.  Као резервни официр у Априлском рату био је у Сремској дивизији. Шеф  Комесарске управе, односно председник Савета комесара постао је 1. маја 1941. и на тој дужности остао је до 29. августа 1941. На ту дужност дошао је на наговор Ханса Хелма, Карла Крауса и Герхарта Фајнеа.

У владу ђенерала Милана Ђ. Недића ушао је као министар унутрашњих послова и тај портфељ је држао до  8. новембра 1942. Према тврђењу немачког поузданика 119, Радио Лондон је 1. августа 1941. Аћимовића осудио на смрт да би се „код Немаца створио утисак да је он стварни непријатељ Драже и Лондона“. Новембра 1941. посетио је заробљенике у немачким лагерима о чему сведоче бројна писма у његовом досијеу. У логору је посебно сусрео с генералима  Данилом Калафатовићем (1875-1946) и Милутином Недићем. „где је остао цео дан у конферисању“, ради договора „да се официри понуде издајнику Милану Недићу за сарадњу у оружаној акцији против(у) нашег народа побуњеног против(у) злочиначког окупатора и издајника у његовој служби“, како стоји у образложењу Државне комисије ФДЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Др Георг Кисл је у истрази навео да је Аћимовић „тачно познавао своје границе“, те је према томе „и ограничавао своје частољубље“. У немачким поверљивим списима стоји да је био „наглашени југословенски патриота“, па стога ништа мање није било у њега „наглашено српство“.

Од јесени 1942. постао је активни сарадник ЈВуО и уједно се дистанцирао од Недићевог режима. Немачки акти указују да је 1942. боравио у Карловим Варима (Карлсбад), где се сусрео са представницима РСХА. У актима БдС-а од 3. фебруара 1942. стоји да је овај „мајстор интрига“ у „револуцији реакционар“. У Београду је живео повучено, често је био у Пиносави, „држао се суздржано и пажљиво пратио ток догађаја“. Преко Филипа Ајдачића, четничког војводе, још као функционер Недићеве владе контактирао је с Равногорским покретом, те су четници у Косјерићу у његову част певали песме у славу династије и Србије. У списима БДС-а налази се и податак да се почетком априла 1942. повезао са угледним Србима који су избегли из Хрватске  (Душан Богуновић, Радиша Воркапић) за неке планове у које би био укључен и бивши министар-председник Милан Стојадиновић, тада заточен у Маурицијусу, као будући гуверенер Србије, што би „водило помирењу Енглеза и Немаца“. Његов пад код Немаца почео хапшењем шефа кабинета Живка Вићентијевића и секретара Петра Николића, који су оптужени за наводну трговину валутама, што је „водило министровој дискредитацији“. У контактима са др Душаном Ђермековом, адвокатом и јавним бележником из Вршца, нагласио је да Недићева влада тражи од Берлина да јој „призна ону самосталност сличну оној у Француској“, иначе ће „поднети безусловну оставку“. Као личност од поверења ђенерала Драже Михаиловићу ишао је 1944. у Беч као емисар (по једној верзији исценирано је његово хапшење ради пребацивања у сигурну зону ради будућег коришћења), а који  „га је третирао као свог политичког представника и овлашћеног опуномоћеника“. Потом се у Кицбилу састаје с Недићем и Љотићем ради образовања нове избегличке владе. Радио-станицом одржавао је везу с ђенералом Михаиловићем на основу контакта које је успоставио преко Хермана Нојбахера, а који га је сматрао „једним од наjинтелигентнијих Срба с којима је дошао у додир“. У пролеће 1945. био је у најужој пратњи команданта ЈВуО која је трагично страдала у окружењу јединица КНОЈ-а, маја 1945. на Зеленгори. Неки извори помињу да је погинуо 13. маја 1945. у оперативној блокади јединица 38. дивизије НОВЈ. Погрешно се наводи да му је суђено у Београду 1946. и да је осуђен на смрт. Једна неутемељена информација, из поверљивих извора Удбе указује да је, највероватније, у пролеће 1945, имао „неки  састанак са Дражом Михаиловићем у околини Сарајева, а одатле се повукао у Беч. Половином 1948. наводно се налазио у Паризу.

Београд под окупацијом су обележиле две личности из полиције, Драги Јовановић и Бећаревић. Реците нам нешто више о њиховим улогама и животним путевима? Широј српској јавности такође је непозната личност пуковника Бабића, официра Српске државне страже.

- Драгомир - Драги Јовановић и Божидар Бошко Бећаревић били су у опаки полициоти, инкарнирани Луцифери. Као људи са стотину лица и нескривено мутног карактера, они су у окупираном Београду нашли свој ранг и морал. Драги Јовановић потиче из професорске породице, Бошко Бећаревић је дете преграђа, гариб, онај који тражи пут да буде неко. Судбина се смешкала Драгом Јовановићу док није ушао у дeвети круг, а улазницу је купио у два наврата, 1936. и 1937, када је као члан делегације југословенске полиције боравио у Берлину где га је заврбовала немачка тајна служба. На линији јачања веза с Немачком, који је пропагирао кабинет др Милана Стојадиновића, одржавао је отворене контакте с Хансом Хелмом, официром за везу при немачком посланству. Маја 1939. учествовао је с немачким колегама у обезбеђењу посете Берлину кнеза Павла Карађорђевића. Као јаки човек Стојадиновићевог режима преживео је његов пад и фебруара 1939. постао је помоћник управника града Београда.

Марта 1940. кнез Павле је тражио од министра Станоја Михалџића да из полиције уклони Цветана - Цеку Ђорђевића и Драгог Јовановића као корумпиране полицајце. Први је одмах уклоњен, док је Јовановић постављен за саветника МУП-а, распоређен у контаробавештајно одељење “Ујка” а.д., али никада није ступио на дужност. Априлски рат затекао га је у Горњем Милановцу, где се склонио, пошто није био војни обвезник. У Београд се вратио 18. aprila 1941. и одмах се јавио Хансу Хелму. Већ 22. априла постављен је за изванредног комесара за град Београд. Наредбом од 18. маја успоставио је и организовао Управу града Београда и устоличио Специјалну полицију уместо раније Опште полиције. Немци су га оцењивали као интелигентног, окретног и оштроумног, као личност која је умела да се снађе „у свакој могућој ситуацији брзо и у своју корист“.  Београд је напустио 5. октобра 1944. и у Беч је стигао наредног дана. Потом се пребацио у Кицбил, а одатле у хотел „Ифрен“ крај Оберсдорфа. После 25. априла 1945. прешао је у Брегенц одакле је безуспешно покушавао да се пребаци у Швајцарску. У Аустрију је дошао са „пуним руксаком злата“, те је „пред крај био сасвим изгубљен и није знао шта ради“. Французи су га, по уласку у Брегенц ухапсили и пребацили у Карлсруе, где су га 12. маја предали новим  југоисловенским властима.  Суђено му је у процесу групи Драже Михаиловића.

 

Иако није имао факултет, Бошко Бећаревић је, по професионалној вештини и по перфидности у борби против комуниста, надмашио колеге с дипломама. Најпре  је референт, а потом од јесени 1940. вршилац дужности шефа ИВ одсека, где је остао до 27. marta 1941. Кратко време потом био је шеф Другог одсека. О д 6. до 12. априла био је шеф истражне службе при Команди Београда, која се потом повукла до Ужица и Колашина, где га је затекла капитулација. По повратку у Београд пријавио се Драгом Јовановићу који је реорганизовао полицијски апарат. Све време немачке окупације Београда 1941-1944. био је шеф Четвртог антикомунистичког одсека Специјалне полиције Управе града Београда. Био је, у ствари, прва личност политичке полиције, мада је формални шеф био Илија Паранос. При бекству из  земље 4. 10.октобра 1944. понео пет специјално упакованих канти с тајним документима, али му то није спасло главу. Енглези су га изручили нашим властима почетком 1946. Као ратни злочинац (одлука од марта 1945) осуђен је на смрт пред Окружним судом у Београду 28. октобра 1949. због одане службе Гестапоу и немилосрдног мучења и убијања ухапшених илегалаца. Према неким сазнањима, био је жив годину-две после 1950. Његов живот био је тајанствен као што је  загонетан и његов датум рођења. Према службеном картону рођен је 23. новембра 1909, а у истрази је навео 1910. годину. Говорио је немачки и француски језик.

 

Док су Јовановић и Бећаревић били оличници прљавог полицијског заната, Алфреду фон Шиндлеру била је намењена каријера официра-племића, али се у недокучиву балканску страну историје пребацио 1912. заљубивши се  у прелепу Српкињу. У ратног врлогу 1914. постаје официр Љубомир С. Бабић, а 1941. пуковник је поражене војске. Да не би отишао у заробљеништво априла 1941. дошао је у Земун, код шурака, обучен као Арнаут. По успостављању Недићеве управе, командује операцијама против партизана у Хомољу. Ликвидирао је партизанску групу с Вељком Дугошевићем на челу и четнички одред Леонида Пљешковића. Приписује му се да је лично стрељао четничког војводу Василија Карапашевића. Одржавао је блиске контакте с мајором Велимиром Пилетићем. Наредбом председника владе од 15. јануара 1942, унапређен је у чин бригадног ђенерала и именован командантом Српске државне страже. У Нишу га је 19. фебруара 1942. препознао колега из Војне академије и ухапшен је као дезертер и „откривена његова прошлост“. Такође у фебруару исте године смењен је са  положаја команданта жандармерије (СДС-а) у Србији и упућен у Беч, пред ратни војни суд. Према немачким изворима ухапшен је у Крушевцу 21. фебруара 1942. када је водио војну акцију против јединица војводе Кесеровића, као командант Великоморавске групе СДС. Стављено му је на терет да је у Првом светском рату извршио дело велеиздаје. Средином 1943, тачније 22. јуна, послат је у Оснабрик - Еверхајде, лагер XXИ Ц, где је изазвао „експлозију негодовања“, јер је „сарађивао с Недићем у корист непријатеља“. Имао је проблема с несаницом, те је једног тренутка био одведен у душевну болницу. Преживео је немачки логор, чак је остао у Немачкој, у Минхену, где је отворио кројачку радионицу. Ту је  дошао у контакт  са Србима националистима, али и са  генералима  Димитријем - Митом Живковићем и Илијом Брашићем, тако да је пао у очи Титовим тајним емисарима. Као тобожњи Срби у америчкој војсци намамили су га у замку и тајно депортовали у Београд, где је пребачен у Београд, у затвор у Ђушиној улици. Суђено му је заједно с Дамњаном Ковачевићем и Драгомиром Стојадиновићем.

Посебно занимљива и трагична прича о окупираном Београду јесте прича о српских писцима и новинарима. Како објашњавате улогу и судбину великог српског хероја и писца Станислава Кракова, као и, рецимо Андрића, и неких других новинара, попут Предрага Милојевића?

- Рат помера карактере, врти судбине, у пролому мења епоху, те су судбине новинара, увек присутних сведока историје, више но интригантне, посебно за Недићева вакта. Краков је био појава наглашеног дигнитета, апартна личност. Војник по статури, по духу писац посебног тембра. Он је родбински везан за ђенерала Недића, који је његов узор. Имао је срце ратника, те је био међу храбрим војницима који су освојили Кајмакчалан и ушли у Велес. Као војник од каријере, поручник, пензионисан је 21. јуна 1921, јер није могао поднети да је хрватским официрима признат истоветан ранг или чин више него српским колегама. Према неким изворима, по налогу краља Александра Карађорђевића учествовао је у кампањи за стварање „Гвоздене гарде“.  Био је у елитној скупини новинара која је пратила краља Александра Карђорђевића приликом посете Француској, када је југословенски суверен убијен у Марсеју 9. октобра 1934. Имао је позивницу француског председника за пријем од 11. октобра, али су пуцњи Величка Георгијева Керина (Владе Черноземског) зауставили планирани ток историје. У текстовима је потом нескривено писао да су усташки терористи, подржани од Италије („Одговор јунацима са Капорета“) Југословенима  „убили вођу и владара“, што је изазвало дипломатски инцидент с Италијом. Под Недићевом администрацијом био је уредник „Новог времена“.  Како је морао да бежи кад су Совјети кренули на Београд, његова бирана библиотека завршила је код једног Титовог функционера. Избегао  је у Аустрију, потом живео у Швајцарској, где је и умро. О свом ујаку ђенералу Милану Ђ. Недићу оставио је двотомну књигу, која је дубинско понирање у време вртлога и страдања. Његова посмртна књига ”Живот човека на Балкану” сугестиван је запис актера и сведока о великој епохи 1912-1944. Носилац је Белог орла с мачевима 4. степена, две златне медаље за храброст, те носилац Албанске споменице и Крста милосрђа.

Андрић је његов антипод, такође писац изузетног досега, те скровити дипломат и грансењер. Од 1939. је у Берлину, као изванредни краљевски посланик и личност високе репрезентативности, где је изблиза посматрао Хитлеров диктаторски врхунац. Учествовао је потом невољно, али силом  посланичке функције коју је обављао, потписивању Тројног пакта у бечком дворцу Белведере, 25. марта 1941, јер су линије преговора ишле мимо њега, преко нарочитих емисара, какав је био Данило Грегорић.  С дипломатским особљем био је испоручен као пакет,  возом који је стигао у престоницу окупиране Србије 1. јуна 1941. У Београду је остао само он, јер је  Гестапо ухапсио 11 дипломатских представника који ће бити враћени у Немачку. Шесторица од њих биће задржани и осуђени због наводне шпијунаже и велеиздаје, а остали враћени у земљу. У породици Бране Миленковића у Призренској улици бр. 9 нашао је дом. Новембра 1941. је пензионисан, али је одбио да прима пензију. Није потписао Апел српском народу. Живео је изоловано, скроз повучено, у две собе у босанском стилу. Писао је ”Травничку хронику”,  ”На Дрини  ћуприју” и ”Госпођицу”. Проницави дипломат и сензибилни писац остао је у Београду, те није имао ни тајне ни званичне контакте са моћницима Павелићевог режима, нити је тражио везу преко Мила Будака (1889-1945), који му и иначе није био склон. О томе није никад писао нити коментарисао и остао је зид ћутања. Његови контакти  с покретом ђенерала Драже Михаиловића у Сокобањи 1942. били су тек овлашни, лишени било каквог обећања. Био је масон, члан ложе „Доситеј Обрадовић“, али је због афере с женом Густава Крклеца напустио слободнозидарске редове да не би био искључен, а улазак у братство ћутљивих је 1942. године образложио жељом да се нађе „у друштву озбиљних и добронамерних људи“, те да би се могао „усавршавати“ и „подићи лично“. Уласком ослободилаца у Београд, 20. октобра 1944, почиње ново раздобље у животу писца-философа.

И трећи караијатидни тип ратног Београда носио је у себи нарочиту закопчаност, свој свет тајни. Предраг Милојевић, као и Андрић, потиче из скромне породице. Отац му је био цариник. Рано се посветио журнализму, а углед стиче политичким козеријама под насловом „Београдска недеља“ и извештавањем са суђења одметнику Јови Станисављевићу Чаруги (мај 1924 - фебруар 1925). Био је у Скупштини када је Пуниша Рачић пуцао 20. јуна 1928. на хрватске посланике изазван њиховим увредама („Призор који се пружио у пленарној сали био је страшан“). Године 1929, на почетку дикататуре краља Александра, постаје дописник из иностранства, из Немачке. („Кад критикујеш стране режиме, то је као да хвалиш своје“).  У Берлину се оженио отменом Ирмгард Вири Краузе, кћерком јединицом  архитекте берлинске општине (у браку од 1936. до њене смрти 1979). Морао је да напусти Берлин јер је Хитлера назвао „баук рата“, те је премештен је у Лондон, али убрзо се враћа у Београд, где 1940. постаје шеф Централног пресбироа (министарство информација). Године 1941. кратко је био главни уредник „Новог времена“, а потом се повлачи. Трагично је, за време једне узбуне 1942, изгубио сина Дејана. Преживљавао је продајом слика старих 200-300 година. Због епитимије новог режима оскудно је живео првих година после Другог светског рата. У „Политику“ га је вратио Богдан Пешић, који га после поново отпуштао. Као шти видите, биографије су најбољи одговор на вртлог времена, паклену игру сенки. Милојевић и Андрић били су људи који су имали дипломатски нерв, то је била њихова крв и енергија, и зато су завршили у доброј страни историје, а Краков (Сташи-Краши), тај непопустљиви гренадир журналзма, морао је, како какав атаман, да се рве с повешћу до задње уре!

Стваралаштво и дело Владимира Вујића, Велмара Јанковић и још неких личности из тадашњег културног живота Београда (од којих су неки били на одговорним функцијама у Министарству просвете и културе) заслужују пажњу? 

- У ратном вртлогу какав је захватио Србију, где је требало успоставити пољуљану духовну вертикалу, они су били кључни људи (драматис персонае) у министарству које је водио Велибор Јонић, личност опчињена својим егом. Из Јонићеве биографије видимо драму српског интелектуалца, његово тражења креда: У Земљорадничкој странци Милана Гавриловића, где су стари четници 1927. били брана уласку левичара, Јонић није успео да се наметне, те се окренуо Југословенској акцији, „том расаднику Александрових кадрова“. Уласком у „Збор“ као секретар био је на сцени, али на споредном колосеку, јер је Димитрије Љотић „није хтео да буде фигура, већ прави вођа“. У Недићевој влади био је министар просвете, који је школство прилагодио потребама новог српског националног духа, како је проповедала ондашња штампа, посебно „Српски народ“, где је давао за сваки број један кратки парадни чланак. Још под окупацијом сматрали су га оруђем „у рукама фамазног Велмар-Јанковића“, јер није ништа успео да уради и уклони кључне људе масонског братства у уметничким академијама (Коњовића, Росандића). Јонић је, по тврдњи националних ревнитеља, Велмар Јанковићу „дао потпуно одрешене руке тако да овај самостално поставља у академије и школе масоне и комунисте“. Покушао је потом да успостави везу с Лондоnoм, али био одбачен, а с друге стране „једну руку је пружао према Дражи Михаиловићу“. Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима које су га, као народног непријатеља, осудиле на смрт.

Велмар Јанковић је био префињена фигура, зналац, први модерни аналитичар духа београдског човека, никако личност тајанствених намера како га виде тајни немачки сарадници који су га, како смо навели, јефтино опадали под шифром. Своју жртву за српство сажео је овако: “Ми, сарадници окупатора, заувек смо изгубили своју част у очима савременика, али смо успели да спасемо многе животе и многа национална блага. Истина, многе и нисмо. Надам се да ће наши потомци једног дана моћи да праведније оцењују оно што смо учинили и оно што нисмо учинили.” Уз Владимира Вујића, који је умро у изгнанству, чинио је врх клуба националних предводника. Вујић је заједно са Светиславом Стефановићем сматран представником српске књижевне деснице, а у администрацији Милана Недића био је начелник у Министарству просвете и вера. Пензионисан  је као високи чиновник Националне службе за обнову Србије маја 1944, где је био вршилац дужности  врховног инспектора. Био је у сталном и отвореном сукобу с министром Велибором Јонићем. Уживао је уплив код СС мајора Ханса Рексајзена из БдС-а.  По одласку из Србије био је извесно време с породицом  у савезничким логорима у Форлију и Еболију у Италији, где је заробљеним Србима држао цео курс предавања. Према неким изворима, потом је био у САД, па у  Бразилу, где је и умро.

Какви су били, у суштинском смислу, односи између Недића и немачке власти, и да ли су били тако хармонични како представља послератна комунистичка историја? Како су Немци остваривали контролу над тадашњом Србијом – и преко којих војно-безбедносних структура?

- Ђенерал Недић је жртва сна о бољем сутра ратне и окупиране Србије, те је лако од победничких историографа претворен у одбачено дете, лошу епизоду српске историје. Прокуратор Србије Херман Нојбахер најбоље је дефинисао његов статус, парафразирамо: “Нисмо му дали ништа, а узели смо му све.” Иако је био војник, дакле човек од искуства, био је наиван за време у којем су врачаре виделе оно што он није ни слутио. Потпуковник Лудвиг Тајхман, друга личност БдС-а (Гестапоа), поводом Недићевих контаката с Карлом Друшковићем, лиферантом и важном персоном, која му је, мимо Роберта Кронхолца, уговарала сусрет са Хитлером, изрекао је и овај суд: “Недић олако наседа сваком хохштаплеру.”

 

Недић је од Немаца тражио неку врсту самоуправе коју никад није добио, његов апарат је био трансмисија поруџбина из Берлина. Немци су тражили свежу радну снагу из Србије, те руде и житарице, а то је био ресор Франца Нојхаузена, интимуса Хермана Нојбахера. Недић је у његовој  близини имао поверљивог човека Лазара Врховца, званог Карл, који је Британцима јављао многе тајне Берлина. По свом физикусу Недић је био уморни пророк, човек једног разореног света идеја, али је хтео да помогне народу и спасе част српског национа, што најбоље осликавају речи Милана Антића, некадашњег министра Двора: „Кад је генерал Милан Недић говорио да је отац Србије, кад је говорио о мајци Србији, кад је грлио и љубио сељаке, све су то били искрени знаци његове вере и уобразиље. Недић је заиста био велико дете!“

 

Још под окупацијом Теодор Балабанов је говорио да „постоје три разна мњења о Недићу“: „Једни виде  у њему спасиоца српског народа, други виде у њему нужну потребу као посредника између окупатора и народа, а трећи у генералу Недићу издајника, који је био заједно с Љотићем купљен“. “Уморни пророк” није био немачки слуга, није био ни хармонични партнер, али није имао велика овлашћења, његова власт је била мехур од сапунице, јер то је била окупирана територија, а не самостална држава. Он је био роб идеје о једној пробуђеној светосавској Србији, која је воленс-ноленс била под контролом немачких тајних служби које су се међусобно сударале. Абвер (обавештајна служба немачког Вермахта), ма колико моћан, био је у сенци БдС-а (Гестапоа), партијске политичке полиције, али су обе имале рафинирану мрежу сарадника, те је Србија била претворена у обавештајни лавиринт. Удба је у девет књига, које су још под ембаргом, реконструисала целу немачку тајну службу, свих шест њених канала што је задивило и Рајнхарда Гелена, бившег Хитлеровог генерала и првог шефа БНД-а.

Шта је све Недић покушао да испослује од Немаца, и да ли је истина да је тражио прикључење Босне и још неких српских земаља Србији?

- Недићу су нуђене разне ствари, али су то били закулисни дипломатски мамци немачких повереника, поглавито Бенцлера, Фајнеа, донекле и Фезенмајера. Нојбахер, као мека линија тврдих потеза, био је лепо упаковани генерал Глез фон Хорстенау. Није лажно обећавао као Фезенмајер, он је био практичар, те он у свом багажу политичких потеза није имао много времена за Недића. Ђенерал Недић није имао статус маршала Петена, он је био затворен у једну окупирану територију, где је могао да говори, али не и да одлучује. То је била његова лична политичка драма. Део Босне је хтео, као и јасне ингеренције над Банатом, али Берлин није имао разумевања, јер су фронтови били прече играчке. У разговору с командантом Другог добровољачког корпуса Марисавом Петровићем 30. јануара 1944. рекао је: „Ни ја нисам пријатељ Немаца, али прилике и интереси српског народа захтевају овај садашњи став“.

Колико је Равногорски покрет био присутан у окупираном Београду и можете ли нам ближе описати лик и активност равногорског команданта Београда Александра - Саше Михајловића?

- Равногорски покрет био је по обавештајним дометима у Београду једна добро постављена капела. Инжењер Лука Шпартаљ, угледни индустријалац, био је један од јунака, а данашњим генерацијама је готово непознат. Његова кћи Вера Вотерс живи у Шведској и чува успомену на оца. Овај проницљиви инжењер, који је радио специјалне наруџине за краљевску војску, образовао је обавештајни оркестар који је прикупљао важене податке за савезнике, те је користио псеудоним Улман. Од инжењера Радета Луковића, рођака по женској линији, шефа Ложионице на Главној станици у Београду, ”добијао је податке о кретању возова са војском, муницијом, бензином”. Пратио га је Абвер који је успео да преко једног Шпартаљевог сарадника продре у мрежу и онеспособи станицу 506. Шпартаљ је ухапшен 12. новембра 1942, а било је покушаја преко самог ђенерала Недића да буде ослобођен и да породица буде пребачена у Швајцарску. Био је ожењен Милицом, рођ. Васић, дипломираном правницом, која је пензионисана  као као судија Вишег привредног суда. Стари сват му је био син војводе Мишића, Александар.

 

Човек који је ујео за срце вишег пуковника СС-а Емануела Шефера припадао је, такође, обавештајној мрежи Равногорског покрета. Био је проценитељ антиквитета и драгуља и сваки дан је долазио у зграду Гестапоа. Савезници су преко њега сазнали за имена водећих људи немачке службе безбедности у Београду. Користио је шифру Аугуст. Био је ухапшен и ислеђиван у Гестапоу. Почетком фебруара 1944. из логора на Бањици упућен је у Маутхаузен, али је приликом бомбардовања композиције воза на Земунском мосту искочио из фургона и домогао се слободних српских планина. Обавештајно је деловао при штабу ђенерала Михаиловића, али је убрзо дошао у сукоб са цивилним штабом у Београду и Александром Михаиловићем Вилијем.

И на крају шеф “оркестра”, Александар Михаиловић Вили (“Јозеф”), који је страдао под мистериозним околностима на београдском аеродрому, чија је биографија за Риплија: “Као присталица покрета пуковника Драже Михаиловића, првих месеци окупације био је законспирисан као официр СДС, где га је разоткрио мајор Ђорђе Ћосић, који је био немачки поузданик. Од 25. маја 1942. командант је Команде Београда за шта је лично добио упутство од ђенерала Михаиловића. Војна структура образована је по квартовима. Развио је обавештајну мрежу коју су чинили углавном службеници у војном и цивилном апарату, прикривени присталице ЈВуО. За ову обавештајну мрежу заинтересовао се с једне стране Интелиџенс сервис, и она је једно време Британцима давала квалитетне податке о немачким активностима у Београду. За мрежу се, наравно, заинтересовала и немачка контрашпијунажа. Од марта 1945. скривао се у Београду код Љубице Поповић. Крајем лета 1945. пао је у замку официра Озне и ликвидиран. По једној верзији то је било на београдском аеродрому 30. априла 1945. Према  наводима поузданика Титове тајне службе из Швајцарске, Михаиловић је био жив новембра 1946. Имао је, наводно, тајна скровишта у Гроцкој и Пиносави, чак  је тајним каналима тражио нарочити пиштољ за атентате, те је успоставио везу са мајором Андријом Глушићем у Трсту. “

Да ли је партизански и комунистички покрет био толико јак, као што нам сугерише култна филмска серија ''Отписани''?

- Комунистички покрет деловао је конспиративно, што је била кључна одлика његовог бића, јакобинског духа. И велики полицајац Бошко Бећаревић био је задивљен њиховом организацијом и техникама рада, па је и сам мењао адресе, места биваковања, да се изразимо термином „шумаца“. Многи комунисти који су доведени у Бањицу, њихову последњу животну станицу, тамо су протоколисани под својим лажним именима, што говори о снази организације, револуционарном етосу. Чувени београдски лекар и славни фудбалер, репрезентативац „Орлова“, Милутин Ивковић Милутинац, словио је као „салонски комунист“, а у ствари био је илегалац првог реда, али његов рукопис је прочитао Драги Јовановић. И партијски конспиративац Јанко Јанковић, који је радио у картотеци Специјалне полиције УГБ, иначе Бећеревићев кум, откривен је упоређивањем рукописа са једне партијске јавке.

Фамозни мајор Гашпар из „Отписаних“ никад није стигао да успостави тајну адресу у Београду, већ је ликвидиран пре уласка у Србију. Ево те ратне приче: у касно лето 1944. капетан Српског добровољачког корпуса придружује се у „славонској групи“ Јована Крагујца, те као немачки тајни поузаданик користи шифре (кодна имена) и псеудониме: Y2 и Y9, Гара и Гара де Бара. На вези је с немачким официрима у „Јагдфербанду“ Рупертом Мандлом и Густавом Шремсом. Његова веза у БдС-у Београд био је СС-штурмбанфирер (мајор) Ханс Рексајзен. Прошао је специјалну диверзантско-терористичку обуку у Нојстерлицу  код Беча за деловање у позадини фронта, где му је веза био Будимир Никић. Бечки налогодавци  СС капетану дају шифровано име Белоушка са задатком да разара важне објекте, повезује групе отпора и оружане побуне и радио-станицом доставља шпијунске извештаје. Његова  шездесеточлана група стационирана код Сарајева добила је сигнал за покрет марта-априла 1945. У току преласка преко Дрине група је разбијена, те су заробљени радио-станица, експлозивни материјал и целокупна архива. Група је имала британска обележја да би заварала народ да су „инспирисани од Енглеза“. Њен заповедник изведен је пред Војни суд у Београду и осуђен на смрт.

Несумњиво да Недић свој опстанак дугује и Димитрију Љотићу и добровољачкој војној формацији. Како бисте могли оценити војничке квалитете довровољачког корпуса као и улогу, која је по многима контраверзна,  Љотића и његових команданата, Мушицког, Петровића, Олћaна и тако даље?

- Недић није никоме ништа дуговао, јер је у лето 1941. био човек разорен двоструком драмом: породица му је страдала у великој експлозији у Смедеревској  тврђави, која је по наративима комунистичке тајне историје дело конспиратора Мате Видаковића, алијас Митра Добановића, те болним војничким поразом у Априлском рату. Био је у кућном притвору, где га је походио Рудолф Трој, поузданик Љотићев, па Роберт Кронхолц, поверљиви човек дипломате-обавештајца Едмунда Фезенмајера. Трој је Недића упознао са страхотама којима је изложен српски живаљ  у Хрватској, где је „воља за убијањем ...већа него ли у совјетском рају“. Недић је, када је“дошао на власт, оперативни војни апарат образовао, с немачком дозволом, од официра који нису одведени заробљеништво, али су неки, као Константин А. Плавшић, одбили  да се сврстају под његов стег.

Добровољци су била чврста војна формација, скроз фанатизована, прави преторијанци. Њих је носио наглашени антикомунизам. Коста Мушицки је био официр из школе аустроугарске империје, потом занесени Александров пуковник, а Немци су га хапсили јер је помагао Равногорски покрет, те га је Недић спасао стрељања. Марисав Петровић био је учесник у драми крагујевачких ђака, јер су, како је рекао Недић, комунисти својим акцијама “Србију изложили стрељању”. Та контроверзна фигура чека свог биографа. Пупинов сестрић Михаило Олћан, по духу националист, одрекао се велепоседничког бонвиванства зарад Србије, и био је по много чему сигнификантна личност. Када је водио ресор народне привреде револвером је  претио онима који су шићарили на рачун народа усред ратног колапса. Много је допринео да окупирана Србија, коју су Немци систематски пљачкали, издржи привредне тешкоће и не доживи глад. Обилазио је градове и села, те био у сталном контакту са народом. После рата емигрирао је  у Аустралију, где је и умро крајем 1961. Због  антикомунизма и припадности „Збору“ проглашен је ратним злочинцем.

Како данашња Србија треба да се односи према личностима из Недићеве Србије, од којих су многи неправедно били прокажени и осуђени, а тиме и њихово дело? Како изградити и дефинисати историјску меру, с којом би се могло објективно вредновати то историјско време и личности које су га обележиле?

- Та епоха припада музеју заборављених људи и биће тешко успоставити праву меру, јер су многа акта и факта још недоступна, а и сам Недић није имао организаторске и канцеларске способности једног Гарашанина („лично веома аутономан да би се могао свести на једну струју, један програм, једно раздобље, један режим“), нити ледену умешност једног Ристића, ни преглед  војне ситуације као Живојин Мишић, он је био чедо епохе која је тражила спасиоца у оквиру немачког  окупационог механизма. Спасао је део националне вертикале, реку избеглица из НДХ,  али није био државни чинилац, био је тек човек једне дириговане власти.  Државу није имао, али се борио за национ, из угла војника-антикомунисте. И у таквим  оквирима, кад су немачки лагери били пуни заробљеника, појавили су се људи од дигнитета који нису хтели да  буду међу „обновитељима“ (заговорницима Недићевог програма нове Србије), већ су ишли путем части (пуковник Гавриловић, глумац Никачевић, генерал Варјачић). Потребно је, дакле, учинити дубински искорак у повест „живих и ненашминканих људи“ да би се знало какве су вредности проповедали, какву су историјску судбину носили и шта су на крају донели победници, јер су „многи људи у Србији партизане очекивали као стварне ослободиоце, а они су дошли као осветници“.

Да ли је Тито био на проглашењу НДХ-а?

-У историографији нису до краја објашњене све појединодсти повезанес  проглашењем Независне Државе Хрватске која је у последњем тренутку прешла из италијанске у немачку интересну сферу. У тренутку распада Краљевине Југославије Анте Павелић је био још и Италији, па је вођство преузео бивши аустроугарски потпуковник Славко Кватерник. Уз помоћ немачког дипломате Едмунда Фезенмајера, који је био законспирисан као представник фирме „Шенкер” а.д. породила се НДХ којој је инприматур дао и дотадашњи неприкосновени вођ Хрвата др Влатко Мачек. Загреб је у трансу, у невиђеном изливу хрватства, поздравио немачку војску која је ушла у Загреб. Тај чин је превазишао и чувену пијану децембарску ноћ из 1918. коју је Мирослав Крлежа доживео као сутон хрватског духа и културе. Тог 10. априла (травња) Загреб је славио под инсигнијама Трећег Рајха, а том чину у центру Загреба присуствовао је и један веома елегантан човек, који је имао документе на име инжењер Петровић. Био је то велики конспиративац леденог погледа, како га је на чувеном Бомбашком процесу 1928. описао један новински репортер. Био је то Јосип Броз Тито, будући командант партизанске војске и маршал Југославије. Уз њега је био и још један велики конспиративац, који је имао ратно име Марко. Нема бележака, бар оних од историјског значаја , којима се осветљава ова епизода из Брозовог живота, али он се ускоро возом пребацује до Земуна.

Да ли је Тито по доласку у Београд био тај који је издао Мустафу Голубића?

- Мало се зна о Брозовим тајним скровиштима у Београду, али се претпоставља да је спавао код свог поузданог сарадника, дворске даме Кристе Ђорђевић. Видно елегантан није упадао у очи полицији, али је преко своје обавештајне мреже сазнао, исто што и Драги Јовановић, да се у Београду скрива Мустафа Голубић, шеф резидентуре НКВД-а за Балкан. Ко је проказао човека који је био поузданик пуковника Драгутина Димитријевића Аписа и припадник личне обавештајне мреже руског хајзјаина Јосифа Висарионовича Стаљина. Голубић је био опрезан човек али његова трагична смрт указује да је било и већих обавештајних видри но што је он. Човек који је био уплетен у ликвидацију Троцког и многе друге тајне мисије, пао је у немачке руке првих дана окупације. Његово мучење личило је на инквизицијску одмазду немачки лекар др Јунг био је задивљен радошћу човека који је издржао сурову тортуру. Голубић је саслушаван због наводне уплетености у препродају пасоша, али истоориографија није одговорила шта су у Београду тражила четворица високих функционера РСХА. Сахрањен је изломљеног тела у столици у Пионирском парку, совјетска специјална јединица СМЕРШ под окриљем ноћи откопала је октобра 1944. тело овог јунака и првим транспортом пребацила у Москву. Броз је вешто сакрио своје трагове а Драги Јовановић је међу првима ликвидиран по уласку ослободилаца у Београд, чим је испоручен из Аустрије.

Геополитика број 27   13.08.2008.

 

 

 

 

Биографија Симе Ђирковића

 

Симо Ц. Ћирковић је дугогодишњи истраживач историје и новински уредник. Рођен је у Руми, 2. октобра 1951. Дипломирао је 1974. журналистику на Факултету политичких наука у Београду. Специјализовао је дипломатску историју. Објавио је више књига из историографије 19. и 20. века.  Први је у српској историографији монографски обрадио животопис једног Карађорђевића (Марсејски крст краља Александра, Београд 1994), па политички кредо једног Обреновића (Књаз Михаило Обреновић “- живот и политика, Београд 1997),  затим живот београдског човека од 1830. до 1940. (Силуете и карактери - надимци старих Београђана, Београд 1999), балканско коло смрти (Балкански атентати, убити преко нишана, Београд 2004), лексичку баштину српског народа (Речник архаизама, или речи изобичајене у српском језику, Београд 2006). У волуминозној монографији Београд - град тајни (Београд 2004), исписао је животописе српских великана - личности каријатида. Сарађује у Српском биографском речнику "Матице Српске” и члан је Редакције за историју српске културе Српске енциклопедије, капиталног вишетомног заједничког издања ”Матице Српске” и САНУ. Аутор је и ТВ серије о старом Београду. Живи и ради у Београду као лексикограф и историограф.

 

 

 

 

 

 

Патрицији и пустолови

 

Београд Вас привлачи као изломљено огледало карактера који су градили његову повест?

У управо објављеној књизи у издању „Просвете“ – „Патрицији  и пустолови (највеће мистерије старог Београда)“, осветљавам ликове два велика мајстора закулисних игара. Један је Словенац, тиха самозатајна фигура, а други Београђанин, али и дубровачки госпар, светски бонвиван. „Нино“ (Антон Батагељ) и „Трицикл“ (Душан Душко Попов)  у балканском шпијунском флеш-ројалу представљају звезде о којима се зна и све и - ништа. Нино је обавештајни официр и комесар краљевског МУП-а. Душко је правник, немачки докторанд, пријатељ официра Абвера Јебзена. Нино је отац велике обавештајне мреже којојој је припадао и Карл Широк, коме аутор књиге о Андрићевим берлинским годинама Желимир Боб Јуришић, који је трагао по берлинским архивима – није успео ни име да утврди. У згради Бате код Лондона, Нино је крајем 1940. отворио извозничку фирму „Ујка” а.д, која имала и лепо угланцану фирму и шармантну секретарицу Елу Поточник. То је била камуфлажа за веома успешни контраобавештајни пункт којим је из сенке дириговао велики масонски мештар Станоје Михалџић. Нино је преживео немачки лагер и сачувао тајне своје капеле. Трицикл  је рођен  у Француској 5, унук је чувеног београдског шеширџије. Био је најчувенији светски двоструки агент. Његов брат Иван био је, такође, британски агент, у Београду законспирисан као потпуковник Абвера. Његови кључни сарадници били  су  Иван Ханс Гостеншник из фирме „Хеморад“, који је био и поузданик Гестапоа, и  „још нека фина градска господа“. У оркестру браће Попов били су и  чланови  београдске  „капеле“ ђенерала Д. Михаиловића. Трицикл је „друго ја“ Џејмса Бонда, а све светске приче – почињу на Балкану. Књига је само прилог разумевању мистерије Попов која, ево, траје више од седам деценија.