cartoon porn tube
3d cartoon porn
cartoon porn tube
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Проф. др Милош Ковић:Срби ипак нису пластелин, него нација

  • Доктор Јована Стојковић Српска хероина против стоглаве аждаје Новог светског поретка

  • Сергеј Бабурин Сједињавање социјалних достигнућа 20. века и православља

  • Др Душан Пророковић НАТО није део решења већ део проблема

  • Група српских интелектуалаца - Видовдански позив Позивамо власт да одустане од поделе Косова

Енигма Милана Стојадиновића

Време је да Србија, не само због прошлости већ и будућности, правилно разуме, умногоме предрасудама оптерећену, историјску улогу Милана Стојадиновића 

Stojadinovi___006.jpg
 
Стојадиновић је водио веома успешну економску и спољну политику. У унутрашњим пословима највећи нагласак је ставио на опоравак привреде. Решавао је питање сељачких дугова, знатно повећао спољну трговину остварујући суфицит, уравнотежио је државни буџет и покренуо индустрију. Потписао је низ важних споразума са суседима, смањујући притисак Италије и Бугарске, а посебно је радио на изградњи прагматичних односа с Хитлеровом Немачком, која је била највећи трговински партнер, али и највећа потенцијална опасност.
Пише: др Миша Ђурковић
 
Историју Србије у последња два века можда најбоље описује чињеница да је ретко који њен владар свој живот завршио у миру, природном смрћу, у својој земљи. По правилу су или убијани или терани у прогонство да тамо окончају свој живот у забораву. Једно могуће објашњење указивало би на ратоборну популацију Србије која не поштује превише институције и ауторитете, те је стога склона насиљу и насилним сменама власти. Друго такође занимљиво разјашњење указивало би на изванредно значајан геостратешки положај земље, која је веома важна у дефинисању односа великих сила у овом делу света, које стога овде не трпе аутохтону власт способну да уведе озбиљну политичку организацију и поредак.
Отуд су управо ове највеће силе веома склоне да подстакну насилне смене власти, када актуелни владар ради нешто што суштински угрожава њихов интерес.
 
Stojadinovi_____promoter_industrije.jpg
 
 
Било да прихватамо прво, друго или неко комбиновано објашњење, Милан Стојадиновић показује се као парадигматична личност у овом српском континуитету несрећа и ломова. Након три и по године проведене на месту председника краљевске владе и министра спољних дела, преко ноћи је смењен, затим противправно интерниран, иако је био народни посланик, и након годину дана интернације противуставно прогнан из земље, да се у њу никад више не врати. Након више од седам година британског интернирања на Маурицијусу, отишао је у Аргентину, у којој је преминуо и сахрањен 1961. године.
 
Милан Стојадиновић никада није осуђен, па у његовом случају није покретана званична иницијатива за рехабилитацију. Но, у генералној перцепцији јавности, још увек је доминантна одлука о корупционашу и фашисти, коју је створила популарна комунистичка историографија. У имагинацији просечног Србина, Стојадиновић и даље оличава стереотип германофила који је у филму „Ко то тамо пева“ осликао Данило Бата Стојковић: лик који је „пљунути“ Стојадиновић стално хвали немачке производе („Ди бесте, ди бесте. Немачка медицина је најбоља медицина“), и прижељкује да они дођу јер би се „коначно знао ред и дисциплина и знало би се шта ко ради“. Овај стереотип у сваком случају треба испитати и показати разлоге за вођење спољне политике какву је он спроводио.
Stojadinovi___0011.jpg
Интересовање за Стојадиновића и доба његове владавине по природи ствари морало би да расте у контексту велике светске економске кризе, у чијој сенци живимо већ пет година. Он је постао министар финансија пет година после избијања велике кризе из 1929. године, да би до 1935. покушавао да тражи реалне путеве за излазак из економске кризе и решавање економских проблема. Наша земља има огроман јавни дуг, велики буџетски дефицит и катастрофалан спољнотрговински биланс. У најмању руку интересантно је погледати шта је у сличним временима радила влада, на чијем је челу био Стојадиновић.
Иако је тачно да је Стојадиновићев антикомунизам суштински прагматичне природе, за разлику од кнежевог који је био есенцијалне нарави, он је имао велику улогу у низу питања и одговора које су се тада доносиле. Комунизам је за Стојадиновићеву владу представљао велики проблем и због унутрашњих социјалних и националних проблема, али и због спољашњих притисака СССР-а па и фронтовске Француске. С друге стране, нису толерисане ни екстремне антикомунистичке снаге (углавном припадници љотићевских кругова), које су гајиле претеране симпатије за Немачку и њене идеолошке погледе. Стога би тек детаљно истраживање архива могло да расветли стварну природу односа Стојадиновићеве владе према комунистима, њиховој пропаганди и деловању.
 
Кад је у питању материјал о „аргентинском раздобљу“, најзначајније што се релативно скоро појавило јесу документа која се налазе на порталу www.27mart.com. На основу овог материјала се у „Новостима“ још 2005. у деветнаест наставака појавио фељтон „Милан Стојадиновић у тајном архиву Удбе“ који су потписали  Вељко Лалић и Угљеша Балшић. Однедавно је у два ПДФ фајла на порталу доступан сав материјал, који се састоји од транскрипта или преписа изворних докумената. Читање тог материјала даје нешто другачију слику од прилично малициозне интерпретације која је у фељтону понуђена. 
 
Stojadinovi___003.jpg
 
Милан Стојадиновић, треба то нагласити, последњи је изданак континуитета изградње модерне српске државности, у којој је планирање и стварање елите ишло систематски. Син једног од угледнијих оснивача Радикалне странке, он је заправо био њено дете, неко ко је деценијама припреман за задатке које је касније преузео. И током школовања боравио је у иностранству, учећи језике, да би после одбране доктората о немачком буџету провео неколико година на усавршавању у финансијским институцијама Француске, Британије и Немачке. У високо друштво Париза уводио га је Миленко Веснић, а лондонским круговима представљао Чедомир Мијатовић. Каријеру је, међутим, након свега тога започео као обичан писар у министарству финансија, да би након десетак година, пролазећи кроз администрацију изнутра, постао министар финансија у Пашићевој влади.
 
Још тада је стекао ореол веома способног финансијског стручњака, који је доста урадио да се створи адекватна пореска основа за самоодрживо финансирање нове државе. Но, у исто време кренуле су и гласине о томе да је ту способност користио и за нелегитимно поправљање сопствених финансија. Иако је касније обављао низ лукративних привредних активности у банкарству и у другим секторима, остао је утисак да је огромно богатство великим делом повезано са употребом политичких позиција.
 
Stojadinovi___005.jpg
 
Стојадиновић је био енергичан човек, велике снаге и личне харизме. Током двадесетих бавио се банкарством, публицистиком, предавањима на Универзитету, берзанским пословима и многим другим јавним и пословним активностима. У врхове политике вратио се 1934. као министар финансија, да би већ следеће године уз подршку кнеза Павла преузео место премијера и министра спољних дела. Водио је веома успешну економску и спољну политику. У унутрашњим пословима највећи нагласак је ставио на опоравак привреде. Решавао је питање сељачких дугова, знатно повећао спољну трговину остварујући суфицит, уравнотежио је државни буџет и покренуо индустрију. У спољној политици, заједно с кнезом Павлом, поставио је модел неутралности и држања ван сукоба великих сила. Потписао је низ важних споразума са суседима, смањујући притисак Италије и Бугарске, а посебно је радио на изградњи прагматичних односа с Хитлеровом Немачком, која је била највећи трговински партнер, али и највећа потенцијална опасност.
Током 1938. док се он спремао за изборе, увелико му се иза леђа припремала смена. Кнез Павле је у договору с високим круговима у Лондону припремао споразум с Хрватима и смену Стојадиновића као неопходан услов за то. Следи затим годину дана његовог опозиционог рада, обележеног оснивањем Српске радикалне странке, којом напада Споразум о Бановини Хрватској, те владу Драгише Цветковића, и тражи стварање српске бановине. Почетком 1940. бива ухапшен, и затим у интернацији на Руднику, поред Ужица и на Палама проводи око годину дана. Пред југословенско потписивање Тројног пакта 18. марта изручен је Британцима и одведен на острво Маурицијус, где ће провести следећих седам година.
 
Живот на Маурицијусу био је прилично лагодан (све основне потребе покривали су Енглези, могао је да игра голф, сретао се редовно са свим значајним људима на острву, а почео је и да се бави сликањем), но не треба заборавити да је све време страховао за породицу и пријатеље, о којима је добијао врло мало вести. Највећи део записа из дневника, који је после његове смрти средио и објавио брат Драги, заправо је својеврсна хроника Другог светског рата преко вести које је Стојадиновић слушао на различитим радио-станицама, обогаћена његовим размишљањима и сећањима на поједине актере. Тек од августа 1945, након промене власти у Британији, у игру улази и нова димензија, рад на ослобађању. О томе сазнајемо захваљујући раду професора Љубодрага Димића „Одлазак са Маурицијуса: Британци и Милан Стојадиновић 1945‒1948“. 
Дневничка забелешка од 28. јула: „Овдашњи лист преноси вест да су сви политички затвореници у Енглеској, Ирској, Индији итд. пуштени на слободу. Само мене још држе интернираног а да ми уопште нису рекли ради чега се тако поступа са мном“.
 
Stojadinovi___007.jpg
 
Шестог августа, дан након што је добио писмо од Драгог из Вајлера у Баварској, Стојадиновић записује: „Локални листови преносе вест из Београда да је маршал Тито објавио општу амнестију за све политичке кривце. А како је и у Енглеској укинуто важење свих изванредних закона о политичким интернацијама, то сматрам да сам, са правне тачке гледишта, већ слободан и да само недостаје формална званична потврда. У међувремену, 2. августа, обратио сам се и новом председнику британске владе Клименту Атлију“.
Он надаље износи основне црте тог писма, које почиње речима: „Драги господине, ја сам био интерниран врло нелегално на више од четири године на Маурициусу. Ја захтевам: реституцију моје слободе и да поново будем спојен са својом породицом“.
 
Димић у помињаном чланку наводи детаљно елементе овог писма, очито пажљиво стратешки састављеног, с намером да писца представи као жртву унутрашњих игара у Југославији и као неког чија је политика увек била пријатељска према Британији. Након темељног образлагања своје политике и свог правног положаја, он за сваки случај додаје: „Уколико сам и направио неку грешку, пет година интернације и егзила, адекватна је казна“.
 
Ово писмо још дуго није било достављено на своју коначну одредницу, а питањем Стојадиновић почела је да се бави колонијална управа, односно британска бирократија. У периоду јул-август исте године, на релацији Лондон–Маурицијус‒Београд, уследило је преиспитивање околности под којима је Стојадиновић интерниран 1941. године. У преписци је, наиме, учествовао британски посланик у Београду, Ралф Стивенсон. Ту се посебно истиче чињеница да је Стојадиновић био најопаснији потенцијални немачки квислинг на Балкану, чије су ослобађање током интернације у Југославији Немци више пута захтевали, неко ко није постао квислинг само зато што није имао прилике.
 
У расправи се с једне стране закључује да Стојадиновића не треба изручити Југославији, ако би Влада нове Југославије то тражила, али високи функционер Форин офиса Сарџент указује на то да пре његовог отпуштања треба консултовати власти САД и СССР-а. Након првобитне одлуке да се Стојадиновић у неко догледно време пусти, током октобра је због усложњавања међународне ситуације предложио да се разматрање одлуке о пуштању одложи за шест месеци, а да министар Бевин консултује Совјете и Американце.
 
Од 22. јуна 1945. Августа Стојадиновић се налазила у Риму и отпочела притисак према Британцима за Стојадиновићево ослобађање. Ускоро им је омогућена редовна комуникација телеграмима, што им је помогло да координирају заједничке напоре. Но, случај Стојадиновић је поново узет у разматрање тек јуна 1946. године. Он сам је претходну годину завршио у великој нервози, дубоко свестан шта значи бирократска формулација да је „случај у разматрању“: „Нова влада, разуме се, није упућена у појединости мог случаја; то сад неки чиновник проучава, без много журбе, према освештаном обичају таквих установа у целом свету. ’Не пренаглити’ – то је основно начело сваког доброг дипломате!“
 
Он види да његов случај почиње да добија апсурдну ноту, па записује: „Читам у овдашњем листу вест да су америчке окупационе власти у Немачкој пустиле на слободу све заробљенике старије од 50 година. Ја испуњавам услов у погледу година, али нисам ни Немац, ни нациста, нити сам се борио с пушком у руци против САД и њених савезника, иначе бих и ја сада био на слободи! Шалим се, али стварно, мој случај је такав, да је тешко не написати сатиру“...
 
Доста је занимљив запис од 11. децембра, у коме поводом Августиних жалби да су у очајном финансијском стању Стојадиновић бележи: „Нажалост, као што сам јој одговорио, ја нисам у могућности да им помогнем. Немам никаквог прихода нити фондова на страни, противно општем веровању. Имао сам поверење у своју земљу, у њену будућност па и у валуту. Никад ми није падало на памет да склањам ’беле паре за црне дане’ у страној монети и у иностранству“.
 
Ово заиста одудара од мишљења које су сви, укључујући и Енглезе, имали ‒ да је Стојадиновић чак и за размере Балкана био велики корупционаш, који је склонио у иностранство велике своте новца. То ће за све осим за припаднике његове породице и до данас остати једна од највећих тајни. Као што ћемо видети и по извештајима Удбиних агената, Стојадиновић је у Аргентини живео пристојно, али захваљујући свом раду и раду своје породице, а не у луксузном трошењу никаквих склоњених пара.
 
Забелешка од 11. јуна помиње Августино писмо у коме она најављује да ће се преселити за Рио де Жанеиро како би тамо убрзала процедуру потребну за Стојадиновићев долазак у Бразил. У то доба је британска администрација сматрала да, иако Стојадиновићев долазак више  нема никакву улогу у дешавањима која су се тицала Југославије, ипак треба да иде даље од Европе. Двадесет првог јуна 1946. заменик гувернера Муди позвао је Стојадиновића и саопштио му одлуку британске владе којом му се враћа слобода, уз ограду да не може да иде у Италију и Енглеску. Стојадиновићима су у међувремену у Београду одузети имовина и држављанство.
 
Августи је 21. јануара од Форин офиса стигло писмо у коме је обавештавају да је њој препуштено да се стара о визирању Стојадиновићевог пасоша и пресељењу у Бразил. Димић нас извештава да је Августа ангажовала две адвокатске канцеларије, уз чију помоћ је успела да 25. марта 1947. издејствује боравишну визу Аргентине и транзитну од Бразила. Но, услед притисака САД током лета, обе земље су преиначиле претходне одлуке и одбиле улазак Милана Стојадиновића. После силних перипетија и Августиних претњи да ће извршити самоубиство, тек у септембру се ствари померају с места, када Бразил одлучује да одобри трајну визу, и већ у октобру у Кејптауну су се налазиле и та и виза Аргентине. У јануару 1948. су на Маурицијус стигла сва потребна документа, али је Стојадиновић кренуо бродом тек 11. марта. 
 
Последњи запис у дневнику је од 4. априла и говори о сусрету на пристаништу у Буенос Ајресу, када је срео снаху Косу, синовца Микицу и неке пријатеље (први пут је проговорио српски након седам година), а затим продужио да се сретне с породицом. Тако се завршила одисеја интернирања и избављења с Маурицијуса. 
У Аргентини је Стојадиновић провео још тринаест година, и то је најмање расветљен период, који изискује озбиљну обраду. Са зетом Душаном Радоњићем (бившим четничким поручником) успео је да за релативно кратко време рашири посао и тиме обезбеди комотну егзистенцију својој породици. Радоњић је водио послове у трговини и грађевинарству, а Стојадиновић је пре свега обављао консултантске послове за владу локалне провинције, као и за централну владу Аргентине. То се односило како на креирање економске политике, тако и на развијање спољнотрговинских веза с Европом. Такође је саветовао неколико банака и од тога добијао знатна средства. Према сведочанствима агената Удбе, трошкове његовог смештаја од самог почетка покривала је влада, а убрзо је породици прибавио вилу и солидна средства за живот. Од значајних пројеката које је покренуо треба издвојити недељник „Ел економиста“, неку врсту јужноамеричког пандана „Фајненшел тајмсу“, посвећен превасходно економским, али и другим сродним темама. Овај часопис излази и данас, а воде га Радоњићи, потомци Стојадиновића. Наставио је интензивно да слика, и три године после његове смрти његов брат Драги организовао је самосталну изложбу његових радова.
 
Стојадиновић је био веома свестан чињенице да је једна од најјачих политичких личности у емиграцији. Због тога је с једне стране водио рачуна да буде лојалан према земљи која га је прихватила и да јој не прави превише проблема својом политичком делатношћу, а с друге је настојао да тај свој положај капитализује онда кад је то било потребно. Није имао нарочито добро мишљење о нашој емиграцији, али је помагао водећи српски емигрантски часопис у Аргентини, „Српску заставу“, коју је уређивао Душан М. Филиповић, и самим тим имао знатан утицај на уређивачку политику. Агенти указују на чињеницу да се доста држао по страни, да није јавно нападао Титов режим, и да се ограничавао на помоћ Цркви и сличне хуманитарне делатности. 
 
Милан Стојадиновић је преминуо 24. октобра 1961. године. Четири дана после смрти Стојадиновић је кремиран, а пепео положен у урну на гробљу Чакарита у Буенос Ајресу. Након Августине смрти, 1975, у исту урну додат је и њен прах. 
 
Stojadinovic_u_emigraciji_ispred_svoje_slike.jpg
 
Др Смиљана Ђуровић
 
Стојадиновић: Индустријски капетан
 
Изучавајући документа економско-историјске провенијенције, међу њима и привредну периодику, наишли смо на податак да је међу привредницима Стојадиновић био познат под називом „индустријског капетана“. Ово је захтевало да се обрати пуна пажња на његову појаву и значај у економском животу земље кад је у питању била индустријализација и модернизација Краљевине Југославије.
Велика економска криза отворила је међу теоретичарима стратегије развоја питање за шта се треба определити у државној политици: да Југославија буде пољопривредна или индустријска земља?
Дилема индустрија или пољопривреда остала је процес дугог трајања тј. присутна кроз цео југословенски 20. век, али се протегла и у 21. Она је и данас, у време нове велике економске кризе у свету, која је захватила и простор Србије, остала питање над питањима.
Милан Стојадиновић је као „индустријски капетан“ био на страни индустрије, иако је често у својим политичким иступањима заговарао потребу највећег ангажовања државе у развоју пољопривреде и побољшању живота сељака. Овде је нужно указати и на то да је за време велике економске кризе 1929‒1933. у Паризу промовисана идеја о „две Европе“: „Европе А“ и „Европе Б“, према којој је линија разграничења повучена преко Краљевине Југославије, тако да је њен источни део остао у „аграрној Европи“ тј. „Европи Б“, а западни у „индустријској Европи“, односно „Европи А“.        
Државну интервенцију у привреди Краљевине Југославије започела је Јевтићева влада, у којој је Милан Стојадиновић био министар финансија. Велика економска криза је избила најпре у САД, изазвала је промене у светској економској политици и привреди, али и економској теорији, нарочито и прво у Америци, где се појавио Њу дил програм, који се веже за име америчког председника Рузвелта. Југословенске владе тога времена такође су донеле низ мера за сузбијање кризе: мере за стабилизацију националне валуте – динара ‒ бројне царинске одредбе, као и рестриктивне девизне прописе, затим законе за заштиту банкарства, те нове трговачке уговоре, установљен је државни монопол на извоз и увоз житарица, решаван је проблем сељачких дугова, донесени су закони из области радничког законодавства да би се решио проблем незапослености. Донета су два важна акта: Закон о заштити земљорадника, 1932, и Уредба о увођењу јавних радова, коју је објавила влада Богољуба Јефтића. Интервенција државе у привреди у Краљевини Југославији почела је најпре у области дрвне индустрије, када је 1934. за министра шума и руда постављен др. Милан Улмански.
У многим својим елементима државна интервенција у привреди, коју је спроводила влада Милана Стојадиновића, ослањала се тада на веома уважавани Њу дил, који је као програм примењен у основним интервенционистичким мерама у Југославији Стојадиновићевог времена. „Нова економска политика“ владе Милана Стојадиновића (1935‒1939) јесте време када се држава појавила као економски фактор у горњим слојевима историје. За државу је тада решавање проблема историје било кључно, како би се изашло из последица велике економске кризе. Под притиском велике незапослености радника и пауперизације и пролетеризације сељака, а у исто време изоштравања сукоба између рада и капитала, још за време шестојануарског режима краља Александра, 22. новембра 1933. донета је Уредба о извођењу јавних радова. Уредба је оцењена као новина у Краљевини Југославији, и као социјална Уредба која је требала да ублажи проблем незапослености, поред економског подизања појединих крајева. Држава је преко министарства грађевина финансирала изградњу јавних грађевина, путева и јавних хидротехничких радова. Убрзо је ова уредба замењена уредбом Узуновичеве владе од 22. новембра 1934. године. После убиства краља Александра Карађорђевића и доласка на чело државе Намесништва кнеза Павла, нова влада Богољуба Јефтића 1935. изложила је наведени привредни програм, који је Јефтић окарактерисао као „ново доба“ и „нова схватања“ у економском погледу. 
Центар овога програма опет је чинила Уредба о финансирању великих јавних радова публикована 2. фебруара 1935. године. Истог дана донета је и Уредба о заштити земљорадника. Министар финансија у Јефтићевој влади, Милан Стојадиновић, успевао је да нађе средства за извођење програма јавних радова. Свота од милијарду динара створена је у форми средњерочних обвезница, пласираних код неколико већих домаћих и страних банака под повољним условима. Успех овога подухвата обезбедила је домаћа корпорација четири државна привилегована завода: Народне банке, Поштанске штедионице, Државне хипотекарне банке и Аграрне банке.
Велики јавни радови требало је да омогуће оживљавање народне привреде и сузбијање незапослености. Предвиђена је изградња модерних међународних путева и изградња нових путева којим би се успоставила веза центра државе с Јадранским морем. Поред тога, планирана је изградња нових железничких линија, које би употпуниле постојећу железничку мрежу раније изграђену у појединим историјским областима, али и повезала крајеве државе који до тада нису били везани пругама. Да би се Југославија међународно повезала, пројектована је изградња југословенског дела интернационалног пута: мађарска граница–Хоргош– Суботица–Нови Сад–Београд–Ниш–бугарска граница, који би спајао Југославију с Мађарском и Бугарском. Планирано је и да се изградњом Панчевачког моста на Дунаву код Београда, који би био највећи мост Средње Европе, изгради пут Београд–Панчево, и тако успостави веза с Румунијом. Велику важност имала је изградња пута Београд‒Загреб‒Љубљана, који је поред практичне вредности имао симболичан значај успостављања везе „прошлости, садашњости и будућности“. Овај пројекат је само делимично остварен, и то на потезу Загреб–Дуго Село, Загреб–Сомбор, Љубљана–Крањ, Београд–аеродром Земун. Планирана је била и изградња великог туристичког пута Сушак–подножје Велебита–Шибеник–Дубровник, преко Црне Горе до албанске границе, кроз Албанију ка Скадру. Овај пут требао је да споји Југославију са Италијом. Интересантно је навести да се овај пут данас ради као тзв. јадранска магистрала, заједничким учешћем Хрватске, Црне Горе и Албаније. Идеју за овај приморски аутопут дао је иначе Стојадиновић. Представник владе за јавне радове био је министар грађевина др. Мирко Кожул.
У Краљевини Југославији био је расписан унутрашњи зајам од четири милијарде динара, од чега је једна и по милијарда била предвиђена за грађење нових железница. Само једним делом изградњу железница изводила су приватна предузећа, док је остало извођено у државној режији. У јулу 1936. донета је посебна Уредба о трасирању и грађењу нових железничких пруга. Централни пројекат ове Уредбе била је изградња железничке артерије која би везивала ибарску долину са долином Западне Мораве, а тиме ове две долине с пругама у јужним и источним крајевима државе правцем Карловац‒Глина‒Добој‒Ваљево‒Београд и Рашка–Биоче–Подгорица и друго. Овај велики посао Стојадиновићева влада је предузела да би обезбедила нов полет привреде и повезивање појединих крајева унутрашњости с Јадранским морем, као и побољшање страног транзитног саобраћаја.
Јавне радове као најпотребнију меру у време велике економске кризе, пре свега у државама Источне и Југоисточне Европе, предложило је Друштво народа. И међу југословенским привредницима сматрало се да су јавни радови „најефикасније средство за окончање привредне депресије, јер се преко њих инвестирало у индустријске радове и запошљавао велики број незапослених радника, као и јачао државни економски живот“. Тада су започети радови на поменутом југословенском делу интернационалног пута мађарска граница–Хоргош–бугарска граница. Индикативан за нашу историјску ситуацију јесте управо проблем око изградње овога пута, који ни до данас није изграђен као модеран европски аутопут: сада се ради о већ чувеном европском Коридору десет. А Хоргош је један од најспомињанијих географско-економских топонима у привредној и политичкој јавности.
Шири појам јавних радова предузетих у Краљевини Југославији подразумева и електрификацију као највећи јавни рад, али и послове изведене у области рударства и индустрије. Приликом буџетске дебате о железари у Зеници, у Народној скупштини Стојадиновић је извео јавно становиште да Краљевска влада сматра да треба учинити крај дотадашњој привредној политици „да ми извозимо иностранству наше сировине, па да после увозимо прерађевине тих истих сировина и дајемо за њих девизе“. Том приликом је говорио о гвожђу, бакру, цинку, олову, бокситу.
У свечаном говору одржаном на освећењу камена-темељца за изградњу „грубе пруге“ у Зеници 21. јуна 1936, Стојадиновић је између осталог казао: „Можемо без претеривања рећи да смо са данашњим даном почели да пишемо једну нову страну у економској историји нашег народа. Данас ћемо да почнемо нову економску политику! Хоћемо наше рудно благо у нашој земљи сами да прерађујемо. Оно што смо данас урадили са гвожђем у Зеници, то ћемо урадити сутра у Бору, а прекосутра у неком другом руднику, да будемо потпуно господари онога што нам је најпотребније“. Проглашавање Зенице за центар производње угља и челика, односно центар југословенске тешке индустрије, требало је да афирмише Стојадиновићеву концепцију о модерном развоју Југославије.
Изградња „грубе пруге“ у Зеници 1937. оцењена је као последња реч металургијске технике. Пројектант и реализатор нове ваљаонице и „грубе пруге“ директор „Индустрије гвожђа ДД“ у Зеници, инжењер Урош Лазовић, изјавио је: „Стављање у погон грубе пруге значи ослобађање наше земље и целог Балкана из тешког јарма робовања иностраном челику и гвожђу“. Изградња „грубе пруге“ у целости је поверена познатом немачком концерну тешке индустрије „Круп“.
После Зенице, уследио је развој рудника и прераде бакра, алуминијума, олова, хрома и другог. За Стојадиновићеву владу, други по важности пројекат у области индустрије била је изградња електричне рафинерије у Борском руднику, 1936‒1938. године. За изградњу електролизе у Бору камен-темељац постављен је месец дана после отпочињања радова у Зеници. Услед својих особина, бакар је постао врло важна и драгоцена сировина, без кога се модерна техника није могла замислити. Бакарна руда била је посебно важна за електроиндустрију и електрификацију, као и за хемијску и пољопривредну индустрију. За европски континент са развијеном индустријом ова сировина била је посебно важна, јер су с друге стране, појаве бакарне руде овде биле врло ретке. Европа је трошила 4-5 пута већу количину бакра него што је производила. На сваку тону бакра произведеног у Европи увозило се 4-5 тона бакра с других континената, нарочито из Америке, која је дуж обала Тихог океана располагала највећим тада познатим налазиштима бакарне руде на свету. Значајнији произвођачи бакарне руде тада били су и Катанга и Конго у Африци. По производњи бакарне руде Бор је заузимао прво место у Европи и седмо у свету, а по производњи бакра у Европи, био је одмах иза Немачке, која је прерађивала увезену руду. Преко Хамбурга у Немачку је увожена и борска руда.
Захтевало би још много времена и простора да се овде изнесу бар и најоскуднији подаци о другим оствареним пројектима Стојадиновићеве владе, нпр. о стварању „Југочелика АД“, великог индустријског комбината под контролом државе, 1938, или пак о интервенцији државе о производњи никла и олова у Трепчи, дрвној индустрији („Шипаду“) државним војно-техничким заводима, интервенцији у војној индустрији уопште, као и о појави војне доктрине о „општој државној мобилизацији“ или „ратној привреди“ или унапређењу моторизације и аутомобилизма.
Да закључимо, иако политичка жртва „удара историје“ и великих ломова тога времена, Стојадиновић се показао као оптимистички предузетник и креатор модерне економске политике, а и у пракси, као енергични стратег модернизације и индустријализације Краљевине Југославије, али исто тако и заговорник самосталног привредног развоја земље.
 
(Материјали за овај текст су преузети из зборника „Милан Стојадиновић: политика у време глобалних ломова“, који је приредио Миша Ђурковић а који су издали „Завод за уџбенике“ и  „Центар за конзервативне студије“.)
 
 
 
 
Др Горан Николић
 
Решавање проблема сељачких дугова
 
Стојадиновић је, везујући се, не само економски, за Немачку и Италију, у доброј мери одредио правце своје спољне политике (мада је погрешно веровати да он није уважавао значај добрих односа с бившим савезницима у Антанти; његов долазак на место премијера тада је означен као превага британског утицаја у Београду). Њен значај био је и економски: клириншким системом, он је Југославију практично укључио у економски систем Немачке. Ограђујући се од моралних и идеолошких оцена, то је за економски развој било позитивно. Један од Стојадиновићевих стратешких циљева било је решавање проблема села, односно сељачких дугова, што је успешно учињено 1936, отписом половине главнице, укључивањем Привилеговане аграрне банке у рефинансирање 0,6 милијарди динара краткорочних кредита и продужењем рока отплате на дванаест година.
Индикативан је ауторски текст „Економија и дипломатија“, у коме Стојадиновић наводи да су економски моменти Југославију више упућивали ка Италији, Аустрији и Немачкој, а политички уговори ка Француској и Малој антанти (земљама с којима је Југославија имала сличне привредне структуре, што није подстицајно за размену). Према његовом мишљењу, Економски савет Мале антанте није могао много да учини на зближавању ових земаља, иако би Чехословачка могла да буде тржиште интересантно за Југославију. Он наводи да је Француска врло мало чинила да повећа трговину с Југославијом и наглашава да економију и политику треба везати у једну целину, путем јачања економских веза с Француском и Малом антантом и политичких с Немачком, Италијом и Аустријом. Касније оптужбе да ништа није учинио да сачува Малу антанту су проблематичне, као и да је Балканским споразумом изоловао Бугарску, па потом хтео сепаратни споразум са њом. У суштини, економски и политички интереси који се не поклапају, ни најбољом политиком не могу се помирити.
 
 
Др Бошко Мијатовић
 
Опрезна оцена о финансијском генију
 
Легенда о Милану Стојадиновићу као финансијском генију и спасиоцу динара (и државе) стигла је до наших дана, а сада се шири блогосфером. Наравно, она је претерана: није био геније, нити је спасао динар. Ипак, био је добар министар финансија, посебно у поређењу са многим колегама из међуратног периода. Довршио је оздрављење државних финансија, чврстом руком прикупљао је дажбине, ојачао је динар (мада вероватно претерано), подигао поверење у југословенске државне обвезнице, укинуо доста државног администрирања...
 
 
 
 
Научни скуп о Стојадиновићу
 
Поводом педесетогодишњице од смрти Милана Стојадиновића Институт за европске студије је у просторијама АРТ центра 12. децембра 2011. организовао научну конференцију. На конференцију су учествовали или су своје радове касније приложили др Миша Ђурковић, др Бојан Б. Димитријевић, др Срђа Трифковић, др Мирослав Свирчевић, др Бошко Мијатовић, др Горан Николић, др Смиљана Ђуровић, проф. др Љубодраг Димић, др Вељко Ђурић Мишина, др Момчило Павловић, Александар Раковић... Научни скуп је одржан захваљујући донаторској помоћи господина Боре Антеља, власника предузећа „Антибо“.
 
 
        
Геополитика бр. 72