porn cartoons
porn cartoons
porn cartoon
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Ростислав Ишћенко: Глобални антиглобалистички грађански рат

  • Проф. др Милош Ковић- У српским земљама све су јасније тачке отпора

  • Александер Е. Гауланд: Против евра смо, миграната и бирократизације Европе

  • Проф. др Радмило Рончевић: Дарвиновски мит, највећа обмана у историји науке

Историја

Енигма Милана Стојадиновића

Време је да Србија, не само због прошлости већ и будућности, правилно разуме, умногоме предрасудама оптерећену, историјску улогу Милана Стојадиновића 

Stojadinovi___006.jpg
 

Опширније...

Српска Хирошима

 

Posle_eksplozije___unisteni_voz.jpg

 

У Смедереву је 5. јуна 1941. године дошло до огромне експлозије складишта муниције, која је срушила већи део града, усмртивши између 2500 и 4000 људи

 

Послератна комунистичка власт прикривала је истину о страшној трагедији која је задесила Смедерево ‒ да ли због сумњи да су комунисти диверзијом изазвали ову експлозију, или због чињенице да је град обновљен захваљујући, пре свега, напорима Димитрија Љотића, или нечег трећег... Овај текст представља сећање и дуг према жртвама смедеревска трагедије.

 

Наредбом окупационих власти, смедеревска тврђава је 1941. године одређена за ропотарницу остатака војне силе Краљевине Југославије. Дунавом, са истока и запада, возовима од Скопља, Ниша и Крагујевца, старим Цариградским друмом, запрегама и камионима, довожено је на тоне одбачених сандука муниције, граната, бурад са барутом, којих је било на вагоне, експлозивна пушчана муниција, авионске бомбе, гранате, парафин, пушке, митраљези, топови, запрежна возила, понтонски чамци и војничка одела. Осим тога, ускладиштено је и преко 1000 буради од по 200 литара бензина.
Тврдило се да је тврђава била препуна експлозивног материјала, јер Немци нису одвајали довољно бродова за транспорт. Вероватно им се није журило. Истовар из вагона и утовар у бродове вршили су ратни заробљеници. Они су сведочили да се барут често просипао из буради, као и бензин, те је земља у граду била готово импрегнирана експлозивом.

 

На том месту је експлодирало око 400 вагона заплењене муниције. Ударни талас кретао се 5000 метара у секунди и имао је јачину као мања атомска бомба. Смедерево је прозвано српском Хирошимом! Неко је касније прорачунао да је унутар камених зидина било десет милиона коњских снага разорне моћи. Као атомска бомба!

 

rep_smederevo_mala.jpg

 

Петог јуна1941. у 14 часова и 14 минута, под до данас неразјашњеним околностима, одлетело је у ваздух складиште експлозива у Ђурђевој тврђави. У једном трену живот је изгубило између 2500 и 4000 људи, а око 5000 је било рањено. Прву процену броја погинулих дала је немачка команда у Бечу: 4000. Број жртава је, временом, континуирано смањиван, али то се односи на становништво Смедерева и околине, док је број пострадалих Немаца, којих је тога тренутка у граду било више хиљада јер су се спремали за одлазак у рат на Совјетски Савез, такође непознат. Немци су своје мртве односили и сахрањивали у Немачкој. (Ти подаци вероватно негде постоје у немачким архивама.) Број жртава никада није утврђен, нити је држава предузимала истрагу о томе; једном речју, страдања српског народа су у целом 20. веку мало кога бринула, што нам говори о томе да дуго имамо туђине за владаре. Од 2400 ку­ћа, са­мо 25 ни­је оште­ће­но, док су ку­ће у преч­ни­ку од де­се­так ки­ло­ме­та­ра од твр­ђа­ве по­ру­ше­не до темеља, по­да­ци су та­да­шње ко­ми­си­је за об­но­ву Сме­де­ре­ва. Стра­вич­на екс­пло­зи­ја муни­ци­је ко­ја је у то вре­ме ла­ге­ро­ва­на у древ­ном зда­њу Бран­ко­ви­ћа на­пра­ви­ла је на том ме­сту кра­тер преч­ни­ка пе­де­сет и ду­би­не око де­вет ме­та­ра, а на град се сру­чи­ло најма­ње че­ти­ри хи­ља­де то­на ка­ме­на из зи­ди­на твр­ђа­ве. Прозорска стакла су се распрсла и у насељима на ободу Смедерева.

 

Подрхтавање тла налик земљотресу осетило се у Великој Плани, Белој Цркви, Вршцу и Београду!

 

Највећа равничарска тврђава у Европи је задобила ране које ни до данас нису излечене. Влада Милана Недића је образовала Комисију за обнову која је поступно обновила град, уз масован рад добровољаца из целе Србије. До 1943. град је обновљен. Највише су помогли добровољци, студенти и ученици, али и Немци и две јеврејске заједнице са око 500 људи. Штампане су и поштанске марке са доплатом за обнову Смедерева. На чело комитета за обнову Смедерева бива постављен Димитрије Љотић (који је добар део младости провео у Смедереву) и који успева да санира штету колико-толико. Љотић, адвокат из Смедерева и председник Југословенског народног покрета „Збор“, обраћа се омладинцима свог предратног покрета, и на његов позив они се одазивају и организују Добровољну радну службу. Данима, уз  највеће напоре и пожртвовање, личну опасност због могућности избијања епидемије тифуса и колере, Радна служба је откопавала лешеве већ у распадању. Ови омладинци, понајвише гимназијалци и студенти, многи међу њима избеглице из разних делова Југославије, одиграће ускоро још једну улогу коју им је судбина доделила, исто тако са пуно части и самоодрицања. Свакако треба рећи да су хуманитарну помоћ из ваздуха бацали авиони свих земаља, а Немци су на сваком кораку у граду на тренутак помагали становништву и повређенима, као да нису били окупатори. Кажњавали су покушаје пљачке и заводили ред код организовања откопавања рушевина.

 

Очевици говоре да је у граду слика након експлозијебила стравична. Рањени и мртви људи на све стране, преко њих камење, откинути удови, неко остао без очију, а на покиданим жицама или ишчупаним арматурама од гвожђа висили су угљенисани људски лешеви, сагорели и смањени као лутке. Неки су касније умирали од последице тих повреда (сахрањивани су на западној страни старе црквице на гробљу изнад костурнице у брду). Умирали су током целе године, и касније, а многи који су преживели, од шока су сишли с ума. Жене које су тада биле трудне неке су изгубиле бебе, а неке родиле сумашедшу децу, која нису имала све удове или нису могла да говоре. Новонастањени Смедеревци су после Другог светског рата често преко оваквих својих комшија сазнавали да се у граду десила трагедија. Комунистичка власт је на дан 5. јуна разгонила народ који се окупљао да запали свеће мртвима. Српске жене у црном теране су и батинама, на простору између цркве и тврђаве нису смеле ни да се задржавају, ни да оплакују своје жртве, тако да о неком пописивању именā није било ни говора. Та чињеница највише терети  комунисте да су морали да имају удела у томе. Да ли сами или у сарадњи са неким, откриће се једном…

 

Четвртак, 5. јун 1941, освануо је у Смедереву без иједног облачка. Четвртак је одвајкада пијачни дан у Смедереву, седишту Дунавске бановине, градићу који је тада бројао 11000 душа. Сељаци тог дана из околних села долазе у град. Трговало се на тезгама и у радњама, журило се да се потроше обезвређени динари старе Југославије. Други су пак долазили из околних општина са џаковима старих монета, да би их у банкама заменили за нове Недићеве динаре. Тога дана ђацима смедеревских основних и средњих школа подељена су сведочанства, али не као што је то било уобичајено претходних година, на Видовдан, а учи­те­љи из сре­за по­зва­ни су да при­ме пла­ту. Седамна­ест глу­ма­ца Срп­ског на­род­ног по­зо­ри­шта из Но­вог Са­да го­сто­ва­ло је у гра­ду на Дуна­ву и сви су ов­де на­стра­да­ли; међу њима и син јединац будућег председника српске Владе Милана Недића, са трудном супругом.

 

smederevo2.jpg

 

Петог јуна 1941. године у 14 сати железничка станица је била препуна путника, јер се тих година у фабрикама и предузећима радно време прве смене завршавало у два поподне, а воз према Великој Плани, који је одвозио раднике у поморавска села, полазио је у 14:12 сати. Између станице и тврђаве налазио се рингишпил који је радио и забављао децу и омладину. На же­ле­знич­кој ста­ни­ци, ис­пред са­ме твр­ђа­ве, стајао је пут­нич­ки во­з 4714 за Ве­ли­ку Пла­ну, ко­ји је по ре­ду во­жње тре­ба­ло да кре­не два минута пре тра­ге­ди­је. У телеграму упућеном из Железничке станице Смедерево комесару Српске државне железнице 9. јуна 1941. пише да је из рушевина извађено шеснаест вагона и две локомотиве, а да је још девет вагона под рушевинама. Према поменутом телеграму, композиција је имала најмање двадесет пет вагона са више од 2000 путника. Због гужве и пре­ко­број­них пут­ни­ка воз је ка­снио, ка­ко би се при­ка­чи­ла још јед­на локомотива. На­жа­лост, сви ко­ји су се ти­ска­ли да у жур­би на­пу­сте Сме­де­ре­во, игром суд­би­не, за­у­век су оста­ли у ње­му; само је шеснаесторо људи пуким случајем преживело катаклизму.

 

Баш када је воз требало да крене, у тврђави је почело нешто да се дими; око 14:12 из тврђаве се најпре чула паљба пушчане муниције, затим појединачне експлозије граната, грмело је, севало, почело да тутњи, да би се око 14:14 све претворило у пакао… Јачина експлозије је била толика да је срушила две градске куле и део тврђавског платна према железничкој станици, односно према смедеревској вароши.  Машиновођа Андрија Пислер је дохватио регулатор. Локомотиве су зашиштале. Воз је кренуо. Одједном је наступио смак света. Композиција се распала, делови воза су полетели у небо...

 

Миша Јовановић (93) сведочи како је само чудом преживео: „Као да је почео смак света. Дан се претворио у густу помрчину... На станици су вагони летели као пластичне играчке... Омладина се возала на рингишпилу (који је био у близини тврђаве), па су многе нашли мртве у корпама, стотинама метара даље“, присећа се Миша Јовановић (93), члан Комисије за обнову Смедерева коју је основала влада Милана Недића, који је петнаестак минута пре експлозије напустио кафану „Солун“ у близини станице. Тада је у локалу погинула читава чета Немаца, односно сви гости...

 

Рачуна се да је Смедереву тога дана било пет хиљада људи који су дошли из других местā. Да је воз кренуо по реду вожње, како је то чинио до тада, иако је била окупација, жртава би било далеко мање. Међутим, воз је  каснио два минута. (Сада се овај догађај сваке године на тај дан обележава пи­ском ло­ко­мо­ти­ве на же­ле­знич­кој ста­ни­ци, сиренама и лу­па­њем цр­кве­них зво­на, сва­ке го­ди­не 5. јуна тач­но у 14:14 са­ти град се на тре­ну­так „па­ра­ли­ше“ у знак се­ћа­ња на жр­тве тра­ге­ди­је.) Годишњицу експлозије у Смедереву обележава црква парастосом жртвама код спомен-костурнице на Старом гробљу, те полагањем венаца на споменик настрадалима код железничке станице и комеморативним скупом на коме учествују Црквени хор и ученици Гимназије. Ово скромно обележавање трагедије почело је 1981, код споменика жртвама у близини железничке станице који је направио смедеревски вајар, Селимир Јовановић, који је и сâм преживео ову трагедију.

 

Град је након експлозије замро и био толико опустошен да се размишљало да буде напуштен и подигнут на неком другом месту; иако је древна грађевина деспота Бранковића ублажила удар, центар града је био сравњен са земљом.

 

Дан се­ћа­ња на жр­тве екс­пло­зи­је нај­пре је на­зван „За­вет­ни дан“, по иде­ји та­да­шњег коме­са­ра за об­но­ву гра­да Ди­ми­три­ја Љо­ти­ћа. По­сле Дру­гог свет­ског ра­та па све до 1981. го­ди­не до­га­ђај је но­сио на­зив „5. јун“, а од та­да до да­нас „Дан не­за­бо­ра­ва“. На спомен-костурници на Старом гробљу, коју је пројектовао Александар Дероко, уписано је 485 имена, а око 250 жртава без имена сахрањено је у заједничку гробницу. Жртве у возу, које је родбина из околине препознала, сахрањене су у местима одакле су. Списка погинулих углавном нема.

 

zrtve_eksplozije.JPG

(На слици - Жртве експлозије)

 

Шта се заправо догодило?

 

Прва верзија

 

До данашњег дана енигма није решена. Најчешћа и најдуже употребљавана је верзија да је до експлозије дошло самозапаљивањем експлозива због велике врућине. Међутим, тог дана температура је износила 26 степени и од те топлоте није могло да дође до „самозапаљења“.

Негде је изнето и овакво мишљење: да је до запаљивања дошло услед немачког немара.  Са једног од заробљених топова није скинут увеличавајући оптички уређај. Услед аљкавог и грубог лагеровања догодило се да је тај уређај (једним својим делом подсећа на снајперско кућиште) био олабављен и под косим углом у односу на топ. С обзиром на то да се он понаша као лупа (ствара жижу на одређеној даљини) догодило се да је жижа  учинила своје.       

Наводно се ова верзија није нигде помињала од стране Немаца јер су они веома држали до угледа своје војске, стога су се трудили да то заташкају како знају и умеју. О том могућем узроку се сазнало случајно, на суђењу генералу Леру, који је то успут испричао. На сликама пре експлозије се заиста виде поређани топови, и муниција поред, што показује да је до паљења муниције могло доћи ефектом сочива.

Ова верзија има своје недостатке. На првој слици после експлозије се види повећи кратер, што показује да је до главне експлозије дошло испод земље. По изјавама сведока, прво је дошло до мањих експлозија пушчане муниције, па топовске, да би после два минута експлодирао и барут. Пошто се експлозија муниције чула изван зидина, врло је могуће да је до пожара дошло прво на отвореном, да би се брзо проширио и испод земље. Да ли је било (да ли их има?) лагума испод тврђаве? Нисмо пронашли тај податак, али је чињеница: „На првој слици после експлозије се види повећи кратер, што показује да је до главне експлозије дошло испод земље“… То нас доводи до закључка да је могло бити лагума испод тврђаве. Смедеревска тврђава је по типу „водена“ тврђава (основу фортификационе одбране чине два природна и један вештачки водоток), али ниједан темељ овог колосалног здања није био у самој води, тако да је извесно да градитељи нису имали много проблема са подземним водама. Чак и да нису постојали лагуми, и ЈКВ (која је ту лагеровала своја убојна средства) и Немци морали су да по инжењерским правилима заштите и укопају разорни материјал.

 

Друга верзија

 

Друга верзија је да је трагедију изазвала акција британске авијације. Та верзија је најмање вероватна, јер Енглези у то време нису могли да бране ни своје небо, а камоли да изводе такве офанзивне акције.

 

Трећа верзија

 

Сумња која је деценијама лебдела, а никада до краја није изречена, пада и на илегалне диверзантске групе које су комунисти у околини Смедерева обучавали и пре почетка рата. Инструктори су били Милош Матијевић, Давид Пајић, Мустафа Голубић ...

Треба имати у виду да је пре 22. јуна 1941. била строга партијска дисциплина. Припадници Југословенске комунистичке партије Југославије и совјетских обавештајних агената натерани су да се уздрже од непријатељске акције против Немаца, тако да, ако се поштовала партијска дисциплина, требало би да буде немогућа; али касније ћемо ипак изнети неке податке који указују да је и могућа .

„Запаљено је највеће складиште бензина које су Немци имали у Југославији“, славодобитно ће бити обзнањено августа 1941. у билтену Главног штаба Народноослободилачке војске. Информацију је објавио лично Јосип Броз, главни и одговорни уредник тог билтена. Мртви цивили нису ни бројани, ни поменути.

Индиције да је диверзија у Смедереву била дело „наших људи“  могу се наћи и у телеграму који је Јосип Копинич послао из Загреба „Деду“ (Коминтерни). У Москви, могу се наћи у „Сабраним дјелима Јосипа Броза“, могу се наћи код Моме Марковића, народног хероја, у књизи „Србија у рату и револуцији од 1941. до 1945“, могу се наћи код Владимира Дедијера

 

Постоје и овакве тврдње: да је Тито намерно обавио диверзију да би уклонио свог главног супарника Мустафу Голубића, генерала НКВД којег је лично Стаљин послао у Југославију да уклони Тита и дигне устанак под окриљем Совјетске Русије. Појавила се информација је да је Мустафа Голубић организовао експлозију муниције у Смедереву. Отворен је његов архив  и неко сигурно има увид у то питање.

 

Мустафа Голубић ‒ Мујка (1891‒1941) био је један од највећих совјетских обавештајаца. Рођен је у Стоцу. Отац му је био Мухамед, а мајка Нура. У Сарајеву је завршио пет разреда гимназије, а онда наставља школовање у Београду. Добио је стипендију владе Краљевине Србије да студира право у Женеви. Био је припадник „Младе Босне“, која је у ствари била део терористичке организације „Уједињење или смрт“, познате и као „Црна рука“, којој је на челу био пуковник Драгутин Димитријевић – Апис. Неки историчари сматрају да је Мустафа Голубић био стварни мозак Сарајевског атентата на аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Као српски војник, учествовао је у Првом балканском рату. Из тог рата излази као наредник српске војске, богатији за орден „Милоша Обилића“ за храброст, а којим га је лично одликовао тадашњи престолонаследник, принц Александар Карађорђевић. И у Првом светском рату Мустафа Голубић је био активни припадник српске војске, с којом прелази Албанију. У Солуну је био десна рука пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Када су Карађорђевићи одлучили да уклоне неугодног сведока, пуковника Аписа, организована је фарса од судског процеса, који је остао забележен и запамћен као „Солунски процес“. Судско веће је одлучило да позове Мустафу Голубића да сведочи против пуковника Аписа, а овај је то најенергичније одбио. Због тога је добио казну једногодишњег затвора. Одлежао је неколико месеци, а онда је нечасно избачен из српске војске. После рата одлази у Београд. 

 

Мустафа Голубић је постао члан Комунистичке партије Југославије у Бечу 1922. године. Пошто су у то време сви комунистички покрети у Европи били повезани са Комунистичком партијом, односно бољшевицима Совјетског савеза, он је уз сагласност својих партијских другова ступио у совјетску тајну службу. Позван је у Москву 1937. године, где је завршио школовање за врхунског шпијуна, а након тога је добио високу позицију у Четвртом оделу ГПУ (Государственное политическое управление), тачније у злогласној комунистичкој полицији. Зашто злогласној? Управо зато што је Четврти одел био задужен за уклањање или ликвидирање свих комунистичких политичких кадрова који нису били по вољи Коминтерне, а посебно по вољи Стаљина. Ради подсећања, реч „Коминтерна“ је скраћеница од Комунистичка интернационала. То је била такозвана Трећа интернационала, основана 1919 године. Четврти одел ГПУ је у Москви под руководством генерал-лајтнанта Павела Ивановича Берзина оформио тајну организацију „Црвени камерни оркестар“. Павел Иванович Берзин је за време Октобарске револуције био командант најелитнијег Естонског батаљона који је био задужен за безбедност Владимира Илича Лењина, а иначе је био највећи експерт за експлозиве, атентате, саботаже и диверзије. За координатора те организације у Београду лично је Стаљин поставио Мустафу Голубића, са стриктним задатком да изнутра уништи фракцију комуниста окупљених око Јосипа Броза Тита. Мустафа је дошао у окупирану Југославију са задатком да ликвидира Тита и да на лицу места организује устанак под вођством Совјетског савеза и Стаљина.

 

У Историјском архиву Београда је 1991. године отворен досије са документима који су дефинитивно разрешили све околности смрти Мустафе Голубића. Ради се о оригиналним записницима са саслушања које је команда Гестапоа за Београд и Србију спровела над њим, те документи о пресуди и извршењу смртне казне. Немци су га затекли, вероватно по нечијој пријави, у кући Тихомира Вишњевца, Миријевски пут 97. Имао је лажне документа име Луке Ђерића (Гестапо-досије УДББ-193, БДС). Мустафа Голубић је ухапшен два дана након диверзије у складишту у Смедереву, где су он и Мате Видаковић 5. јуна 1941. године уништили сву муницију коју су Немци ускладиштили у Смедеревској тврђави.

 

Шта је о активностима Британаца јављао Мустафа Голубић Москви

 

Мустафа Голубић централи Црвеног оркестра у Москви јавља о делатностима британских обавештајаца у Београду. „У саставу Британске амбасаде у Београду ради обавештајни центар Интелиџенс сервиса с капетаном Томом Мастерсоном на челу. Његов мањи обавештајни пункт води директор Астре у Букурешту. Због изванредних успеха током последње две године, догурао је до пуковничког чина. Планира да у случају рата изведе две диверзије на Ђердапу. Има на вези капетана Била Хадсона који се сада налази на планини Радуша у Босни и пуковника Стенлија Бејлија, сувласника рудника Трепча.“  

 

Четврта верзија

 

Неки руски историчари су изнели овакво мишљење: британска амбасада до краја тридесетих година постала је  центар илегалне пропаганде и субверзивне активности у широком подручју утицаја, које је покривало не само Југославију, него и Румунију, Грчку, Бугарску, па чак и неке области европске Турске. Енглези су у склопу дипломатске поште придодали и  50-80 кг херметички затворене канте са експлозивом! Циљеви енглеске „субверзије“ су били концентрисани у градовима на Дунаву и угроженим местима.

Део експлозива који није изнет из британске амбасаде нађен је код њихових колега из америчке амбасаде, који су се евакуисали брзо, не отклонивши те трагове са собом, а који су нађени приликом истраге Гестапоа и Специјалне српске полиције. Та амбалажа, односно делови баш таквих канти, нађени су на неколико места у малим комадима у тврђави. У организацији ове саботаже испреплетани су професионалци и дилетанти. Таква комбинација одлучности и безобзирности резултирала је трагедијом 5. јуна 1941. у Смедереву.       

 

smederevo1.jpg

 

Разарања Смедерева кроз време

 

Средњи век

Мада је смедеревски утврђени град био саграђен у доба када се већ увелико користило ватрено оружје, његове зидине су са лакоћом издржавале покушаје разарања током средњег века. Додуше, тада се сваки од освајача старао да град изнова утврди за сопствене сврхе, и уклони слабости које је сам уочио током опсаде. И заиста, тврђава је била савршено очувана све до светских ратова у „цивилизованом“ двадесетом веку.

 

Први светски рат

Прво значајније разарање смедеревском граду је донео Први светски рат. Налазећи се на важном стратегијском месту приликом продора на исток (Drang nach Osten) Аустријанаца и Немаца преко Дунава 1914. и 1915. године, смедеревско подручје је претрпело тешко разарање. Аустријанци су у више наврата тукли тврђаву топовима најтежег калибра, од 420 мм, познатим као „Дебеле Берте“. Па ипак, та разарања нису била непоправљива, а древне зидине су још једном показале своју чврстину.

 

Други светски рат

Најтеже разарање тврђави нането је за време Другог светског рата. Само два месеца после бомбардовања 6. априла 1941. године, град је доживео највећу катастрофу у својој дугој и страдалној историји. Из тврђаве где су Немци складиштили муницију 5. јуна 1941. године, као у апокалиптичкој визији смрти, одјекнула је снажна експлозија, која је брзином оркана захватила цео град и сва насеља десетак километара у пречнику.

Али као да ни то није било довољно. Пред крај рата, 1944. године, енглески бомбардери су у три наврата довршили његово рушење, тукући град тепих-бомбама, и то искључиво цивилне циљеве, јер ниједна бомба није пала на „Сартид Металор“, рафинерију и све оно где су странци имали удео у власништву.

 

Нато бомбардовање                                                                                     

Америка, Енглеска и Немачка, заједно са двадесет две најмоћније земље света (оне су деловале у свом војном савезу названом НАТО), напале су  Србију и 1999 године, 30000 тона бомби бациле на Србију, која није имала чиме да се брани. Разорили су државу, побили до данас неутврђен број цивила и војника, који нису имали чиме да се бране. Технолошки нису могли да воде рат са тако опремљеном и моћном војном силом. Тада је тучено и по Смедереву, запаљивим бомбама, по складишту горива, које је, срећом, било испражњено; а да је било пуно, могло је да запали не само цео град, него пола Србије. Обичан човек мора да се запита какви су то страшни злочиначки планови, чије конце кроз време вуку исте сатанске силе… Ваљда се са Смедеревом за пример то збивало; а и други српски градови имају своју тешку судбу.

Смедерево је стари хришћански град. О његовом ранохришћанском периоду још ће Српска историјска школа посведочити истином. Зна се да су у граду биле и мошти Светог апостола Луке. Било је последњи слободни град захваљујући деспоту Ђурђу Бранковићу. Било је престоница Србије 1805. под Карађорђем. Смедерево никада није подржавало комунизам, и за то је плаћало маћехинским односом комунистичких власти према његовим културним и историјским вредностима. Иако је мештана у граду остало јако мало, када се пође у тврђаву, сваки камен који додирнете, сваки који осетите под ногама, чини да се осећате посебним, постајете део славне породице српства и српског господства. Осећа се достојанство хришћанске културе, осећање истинске духовне величине, а не силеџијске силе којом данас покушавају да нам промене свест, победници, који су нас покорили и поробили.

Када се чују црквена звона и сваке године запалимо свеће пострадалима у овој страшној трагедији, ми верујемо да је у Небеској Србији сигурно цело једно Смедерево и да се тога дана додирују оба света и прослављају „Дан незаборава“, како га данас зову… А можда би било добро да се тога дана прослави заветина, да сви Смедеревци прослављају Светог Михајла Исповедника, јер је тада један град цео отишао, а нови се рађао. Ти тренуци сећања на невине жртве, које су се прикључиле милионима српских мученика, дају нам ону искру наде да се ближи дан Васкрса српског.

 

Приредила и податке сабрала монахиња Атанасија, Манастир Рукумија

 

Геополитика бр. 64, јун-јул 2013.

 

ДЕВЕТ ДЕЦЕНИЈА ЈЕДНЕ СУДБИНСКЕ ГРЕШКЕ

Поводом  90 година од стварања Југославије

 

KraljevinaSHS1918_mapa_-_mala

Југославија никада није допринела остварењу српских националних интереса, већ је вазда била оруђе њиховог систематског урушавања. У протекле две деценије распада друге Југославије много српског времена и снаге посвећено је потрази за квантитативном дефиницијом српског националног интереса као објективне датости. Притом, запостављена је далеко важнија чињеница непостојања српског националног интереса као начина мишљења, као поседовања моћи и као стратегије деловања доминантних елита српског политичког естаблишмента. Ови су хендикепи директна последица “југословенског” начина мишљења којим је само српска политичка и друштвена елита била заражена, за разлику од свих других народа бивше заједнице.

пише: Срђа Трифковић

Опширније...

КО ЈЕ КО У НЕДИЋЕВОЈ СРБИЈИ

Симо Ц. Ћирковић, дугогодишњи истраживач историје и новински уредник, аутор је књиге велике документарне вредности која ускоро треба да изађе из штампе под насловом

КО ЈЕ КО У НЕДИЋЕВОЈ СРБИЈИ

 

 4Sima_-_mala

Ђенерал Недић спасао је део националне вертикале, реку избеглица из НДХ, али није био државни чинилац, био је тек човек једне дириговане власти. Државу није имао, али се борио за национ, из угла војника-антикомунисте. Није имао статус маршала Петена, био је затворен у окупирану територију, где је могао да говори, али не и да одлучује. То је била његова лична политичка драма. Део Босне је хтео, као и јасне ингеренције над Банатом, али Берлин за то није имао разумевања, јер су фронтови били прече играчке. У разговору с командантом Другог добровољачког корпуса Марисавом Петровићем 30. јануара 1944. рекао је: „Ни ја нисам пријатељ Немаца, али прилике и интереси српског народа захтевају овај садашњи став.“

 

Опширније...