porn cartoon
cartoon xxx
cartoon porn tube
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Проф. др Милош Ковић:Срби ипак нису пластелин, него нација

  • Доктор Јована Стојковић Српска хероина против стоглаве аждаје Новог светског поретка

  • Сергеј Бабурин Сједињавање социјалних достигнућа 20. века и православља

  • Др Душан Пророковић НАТО није део решења већ део проблема

  • Група српских интелектуалаца - Видовдански позив Позивамо власт да одустане од поделе Косова

Ексклузивно

Луј Бурбонски, најстарији члан династије Капета, војвода Анжујски, глава династије Бурбон и легитимни претендент на престо Француске, у ексклузивном интервјуу за Геополитику
Luj B.
Краљ је само „поручник Бога“ на земљи

Разговор водио: Слободан Ерић


Луј Бурбонски, рођен у Мадриду 25. априла 1974. године, члан је династије Бурбона. Рођак је краља Филипa VI. Поседујући француско и шпанско држављанство, он је познат по оцу и деди, под титулом војводе Анжујског. Од 30. јануара 1989. Луј Бурбонски је најстарији члан династије Капета, глава династије Бурбон и легитимни претендент на престо Француске. Његове присталице га понекад називају Лујем XX.

Ваша екселенцијо, Француска је данас република, и сматра се земљом у којој је у новијој историји Европе рођен секуларизам. Ипак, ми сматрамо да разговор са Вама, између осталог, треба да буде историјско подсећање и на једну другу Француску – монархистичку и хришћанску, која је такође задужила европску политичку историју и културу. Које су то врлине, вредности, и шта од политичког у културног наслеђа велике француске династије Капета можемо презентовати данашњој Европи?

- Генерал Де Гол је једном рекао: „Република је секуларна, али је Француска хришћанска“!
Ако узмемо у обзир историју Француске од почетка до данас, оно што је поставило темеље француске монархије, која је трајала дванаест векова, било је крштење франачког краља Хлодовеха од стране Светог Ремија, бискупа Ремса, у 5. веку.
Временски гледано (дванаест векова монархије према два века републике, са прекидима: Прво и Друго царство, Рестаурација), монархија се намеће.
Француска монархија била је више од пуког облика власти. За француску монархију, краљ није случајно владар или свемогући. Он је заправо само „поручник Бога“ на земљи и, као такав, одговоран је према Богу, али и према људима којима влада. „Основни закони монархије“ су, према томе, тај узвишенији устав који уоквирује краљевску моћ, додељује му аутентичан хришћански идентитет, који на првом месту симболизује крунисање краља у Ремсу, граду чији је Свети Реми био надбискуп. Тако можемо говорити о светој вези између краљевске моћи и Бога. Због тога се Француска зове „најстарија ћерка Цркве“! Ова надмоћ је у срцу француске изузетности!
Династија Бурбона, чија сам сада глава, по милости Божјој, има веома важну одговорност пред таквим наслеђем: одговорност да сведочимо пред нашим савременицима о ономе што је уистину била прошлост, али и одговорност да сведочимо данас за опште Добро, примером и речју, с обзиром на опасности и на негативне појаве модерног доба, као и одговорност да коначно одржи Идеал и Наду за будуће генерације, протеривањем носталгије и жаљења, гледајући у будућност са самопоуздањем и одлучношћу.
Што се мене тиче, мој задатак је да оличим то значајно наслеђе, што није увек лако, јер такође морам да живим у свету у којем морам и да преузмем своју државну дужност, тј. да радим, да обезбедим своју породицу и образујем своју децу. Зато учествујем кад год је то могуће на историјским и културним комеморацијама, али и разговарам са Французима у тренутку важних друштвених избора (то је био случај, на пример, 2013. године, када је усвојен закон против природе који дозвољава брак између појединаца истог пола), или у очигледно озбиљним и ванредним догађајима (на пример, након догађаја лета 2016. године: исламистички напади у Ници и Сент Етјен ди Рувре, који су уследили након напада у Паризу у новембру 2015. године).
Од тада сам задржао ту навику, не само да сваке године поздравим Французе, 21. јануара, који је кључни датум у историји Француске, већ и сваког лета, поводом прославе Сен Луја 25. августа.
Ако бих морао данас да резимирам своје активности, било би то речју „служити“!

Ваш интервју представљаће изненађење (позитивно) за многе који у овом делу Европе не познају довољно историју европских краљевских породица. Како себе доживљавате – као чувара успомена на једну славну традицију, или као претендента на изгубљени престо који има амбицију да у Француској обнови монархију?

- Преформулисаћу ваше питање тако што ћу вам одговорити на следећи начин: ја сам, наравно, чувар сећања на једну славну традицију, на четрдесет краљева који су створили Француску, али као легитимни наследник престола најхришћанскијих краљева, ако нисам „претендент“ ни на шта, схватам да морам бити спреман да преузмем одговорност ако би се монархија вратила у Француску. Служим својој земљи, на располагању сам Французима ако буду желели да ми се обрате.
Luj B. 1
Европу данас потреса економска, мигрантска криза, али ми мислимо да је извор свих криза на нашем континенту пре свега криза идентитета. Како Ви гледате на садашње стање у Европи?

- Да, наравно, мислим да прва криза која данас погађа Европу јесте драматичан губитак моралних, духовних, али и културних и друштвених референци. Преиспитивање породице, основне јединице целог људског друштва, коју чине отац, мајка и њихова деца, ћелија кроз коју се природно преноси наслеђивање вредности и традиција, преиспитивање живота, путем абортуса, еутаназије и најразулареније генетске манипулације, иде руку под руку са дехристијанизацијом која је извршена 1790. године у Француској и у остатку Европе. „Француско, шта си урадила са обећањима свог крштења?“ јавно нас је упитао папа Јован Павле II током своје посете Француској 30. маја 1980. године, свестан главне улоге коју наша земља мора да игра у свету. Француска, васпитач народа! Очигледно је да ова криза има веома тешке моралне и духовне аспекте, што условљава све остале. Морамо да вратимо европским народима њихов хришћански идентитет и понос да га афирмишу, захтевају и бране га. То је најнужније.
Није секуларизам тај који ће наше земље заштитити од огромних опасности које их угрожавају, као што је исламизација, већ повратак нашим коренима и нашим традицијама због њихове универзалности и дубоке људске природе. Европска цивилизација изграђена је и обликована од грчко-римског наслеђа, а хришћанска вера ју је избистрила. Народи Европе, када им се деси да то забораве, то интуитивно прво осете, а затим и физички, по ранама које су им нанете.

Како гледате на стање у међународним односима у свету, где постоје разна кризна жаришта, као што су Украјина, Сирија, Северна Кореја, као и претња исламског тероризма који напада Европу? Да ли европске ројалистичке породице, са својим богатим искуством, могу да помогну у успостављању бољих односа у свету? Односно, да ли некадашње владарске краљевске куће могу да преузму већу улогу у одбрани вредности друштва и да изађу из улоге неке врсте џет-сета, у чије оквире желе да их сместе глобални медији?

- Тренутна ситуација у свету је нестабилна и неизвесна. Најстарије равнотеже на геополитичком нивоу (као на пример, на друштвеном и моралном нивоу) преокренуте су. Чини ми се да у овом контексту дипломатија мора да заузме прво место са луцидношћу и прагматизмом, не изузимајући никога из дијалога.
Треба успоставити једну праву интересну заједницу наспрам највећих претњи нашег времена, почевши, наравно, са европским континентом, где његова историја и његов хришћански идентитет морају да уједињују а не да деле, као што је то, нажалост, често био случај у прошлости.
Постоје велика питања, попут опстанка и одбране источних хришћана, на пример. Не заборављам да је мој предак Свети Луј био њихов заштитник! Морамо свуда подупирати повратак на универзалне моралне вредности и никад не прихватити њихово кршење.
Наравно, мислим да европске краљевске куће имају улогу у овим напорима дипломатије, али и у моралном опоравку који има за циљ спашавање нација од нереда, тензија и ратова. По својој историји, кроз везе које их уједињују на породичном плану, оне могу и морају играти улогу која промовише стварну дипломатију међу народима, посебно у Европи.
Luj B. sa suprugom
Да ли у садашњем политичком пејзажу Француске видите политичке снаге које не праве отклон и имају позитиван став о монархистичкој традицији Француске, и на чију сарадњу можете рачунати?

- Још постоје Французи који су лојални монархији. Управо смо то видели у последњих неколико дана, на бројним мисама које су одржане у читавој Француској, за покој душе краља мученика Луја XVI, који је убијен након пародије од суђења 21. јануара 1793. године. Изненађујуће је да ти Французи потичу из свих друштвених кругова, и има их у готово свим постојећим политичким партијама. Често то видим на својим састанцима у Паризу или у провинцији са домаћим и локалним политичарима. Многи показују интересовање, или чак радозналост за оно што заступам. Ретко кад показују непријатељство.
Ипак, као наследник круне, очигледно немам никакву посебну везу са било којом странком: монархија и партијски систем су супротни један другом. Прави изазов за мене је Француска, којој је потребно помирење, умирење и обједињење када за то дође време, зависно од околности тог времена.

Речи „слобода, братство, једнакост“ представљају историјску лозинку и наслеђе којим се поносе и које славе савремене демократије. Ипак, те су речи биле парола под којом је у току Француске револуције спроведен један од највећих терора у историји, када је пострадала не само француска династија и аристократије, већ и други друштвени слојеви, сељаци у Вандеји... Какав је Ваш однос према Француској револуцији?

- Наравно, могу бити само критички настројен према Француској револуцији, посебно зато што је првенствено била усмерена против католичке религије и хришћанског друштва, и зато што се заснивала на смрти у страшним околностима хиљада невиних људи, почевши од краља, краљице и краљевића, али и свештеника, жена, мушкараца свих узраста и порекла, такође и деце, како за време терора, тако и током геноцида у Вандеји. Што се тиче познатог слогана „слобода, једнакост, братство“, могло би се рећи да су те речи сигурно „идеалистичке“, али да је политика, односно уметност управљања државом, стварност. Затим, све зависи од онога што поставимо иза речи! „Слобода“ је добра ствар, али оно што је на крају важно, то су слободе... И револуционарна формула „нема слободе за непријатеље слободе“ каже довољно са ове тачке гледишта о стварним намерама аутора тог слогана!
luj b.
Ви сте по пореклу у сродству са шпанском краљевима. Колико савремена Шпанија негује своје монархистичке корене и уважава чињеницу да је ова земља вековима била најтврђи бастион не само монархизма већ и католичке вере?

- Да, ја сам најстарији од директних потомака Филипа V, војводе Анжуа, унука краља Луја XIV, који је отишао да влада Шпанијом 1700. године. Али, као најстарији у династији Бурбона, првенствено се сматрам наследником краљева Француске, иако сам, по крвном сродству, такође најстарији од потомака краља Шпаније Алфонса XIII. Првенство по годинама у династији Бурбона даје ми право на наследство француске круне према основним законима Краљевине Француске.
Поред тога, појављивање нове монархије у Шпанији 1975. године било је у корист мојих рођака Хуан Карлоса, потом и Филипа VI. Запажам да је ова монархија, данас уставна и веома различита по свом духу и законима од легитимне француске монархије, популарна у Шпанији, упркос преокретима тог времена и да је она, по мом мишљењу, гарант јединства и стабилности земље. Мој рођак Филип VI има сву моју подршку.

Такође је занимљиво да сте по мајци у сродству са генералом Франком. Како Ви гледате на историјску улогу генерала Франка? Мислите ли да су оцене о генералу Франку као суровом диктатору које преовлађују међу савременим европским историчарима претеране, и да се заборавља његова интегративна улога за друштво и то што је спасао земљу од пожара Другог светског рата?

- По мајци сам праунук генерала Франка, ког лично нисам знао, јер сам рођен неколико месеци пре његове смрти. Ипак, потпуно прихватам ово наслеђе. Генерал Франко спасао је Шпанију од хаоса грађанског рата, сачувао је земљу с великом мудрошћу од Другог светског рата и омогућио јој је да постане велика савремена економска сила. Да би то постигао, он је морао да наметне режим који неки сматрају „ауторитарним“. То је задовољило потребе тог тренутка. Али урадио је то као Шпанац и хришћанин који је желео да поврати грађански мир и основни идентитет Шпаније. Превише је лако карикирати га данас!

Глобализам представља велики изазов и опасност за негацију и релативизацију свих врста духовних и верских традиција. Верујете ли да ће велике истине, идеје и традиције, као што су хришћанство и монархизам, опстати?

- Наравно, верујем да је хришћанство толико тога дало свету (правду, правичност, опште добро, животне услове...) да ће трајати све док и свет постоји, чак и када је прогоњено (као што смо то видели у Русији, где је хришћанска вера била предмет прогона од 1917. године доскоро, и где данас опет цвета) и верујем још јаче у то баш зато што сам хришћанин и зато што ми је вера закуцана и у душу и у тело!

Прошле године навршило се 100 година од још једне револуције – бољшевичке – у којој је спроведен велики терор и где је убијен руски монарх са породицом. Данашња Русија има другачији однос према руском цару Николају II. Како Ви видите повратак Русије својој монархистичкој традицији?

- Наравно, постоје сличности између Француске револуције и руске револуције из 1917. године. Мржња према краљу и мржња према цару, мучеништво наметнуто њима и њиховим породицама, а посебно мржња према католичкој вери и православној вери, ова два плућа хришћанства, кроз верске прогоне.
Прошлог марта био сам са својом супругом, принцезом Маријом Маргаритом, у катедрали Христа Спаситеља у Москви. Ту смо се молили пред иконом царске породице, цара Николаја II, царице, царевића и четири војвоткиње. Ореол светости, који је без сумње најлепша круна и који окружује њихова лица, дубоко нас је дирнуо. Дакле, руски народ у целини тражи помиловање од Бога и православне цркве која слави њихово мучеништво. Наравно, с великом пажњом посматрам овај повратак Русије коренима, свом идентитету, својој величанствености. Чак је видим као гаранцију мира и стабилности за читаву Европу.

Да ли познајете ројалистичку традицију Србије, која је имала три династије: Немањиће у средњем веку и две династије у 19. и 20. веку, Обреновиће и Карађорђевиће. Какав је Ваш однос према пријатељству и савезништву Француза и Срба, посебно у Првом светском рату?

- Упућен сам, наравно, у краљевску традицију Србије и знам по имену три династије ваше историје, а једну од њих прекинула је вишевековна отоманска окупација. Посебно ћу вас подсетити на венчање Јелене Анжујске са краљем Урошем I у средњем веку! Француско-српско пријатељство је вековно пријатељство које је пре 100 година добило једну врло снажну конотацију током борби за време Првог светског рата. Ово пријатељство ми је веома важно. Оно је саставни део наше и ваше историје. Наравно, жао ми је што су му недавни догађаји нанели штету током распада Југославије деведесетих година. Имајте на уму да су цветови љиљана заједнички симболи на нашим заставама.

Ви сте са Вашим француским и српским пријатељима били у посети Светој Гори у Грчкој, где сте, поред осталог, обишли и српски манастир Хиландар. Какве утиске носите из обиласка Хиландара и ове, у много чему, јединствене државе?

- На позив игумана Методија провео сам два и по дана на Атосу, у српском манастиру Хиландар. Била ми је част да први пут посетим монашку републику Свету Гору – иако на кратко – и остатак Византије на северу Грчке.
Као католик који је одрастао на Западу, одавно сам желео да боље упознам своју православну браћу. Како то боље учинити него посећивањем Свете Горе, баште Богородице?
Кроз величанствену литургију којој сам присуствовао био сам фасциниран тиме како је православље сачувало смисао Светог вековима. Нисам теолог, али чини ми се да су католичанство и православље изузетно блиски у смислу вере, догме и наших циљева земаљског живота! У сваком случају, верујем да комунизам не може поразити хришћанство и да православље има свој део у овој победничкој борби. У несигурним временима као што су ова данас, радујем се свему што нас може спојити као браћу у Исусу Христу.


Превод са француског: Светлана Максовић
Геополитика број 106, март 2018.