cartoon porn tube
3d cartoon porn
3d cartoon porn
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Професор Јевгениј Сатановски: Блиски исток - сви прете свима и сви варају све

  • Слободан Рељић: Стоунов допринос јавној расправи о Косову

  • Марк Јонген: Против европских народа води се културни рат

  • Протојереј-ставрофор др Стоиљко Н. Кајевић, атентатор на Тита: Американци су боље штитили Броза...

  • Тема: Косово и Метохија – српско-српски дијалог За Геополитику пишу: Милош Јовановић, Бошко...

Стање српских војничких гробаља у Македонији

Битољ, војничко гробље

Поглед отрежњења на хумкама предака

Пише: Милутин Станчић


Повремена наменски пригодна подсећања на сурову чињеницу да је на територији данашње Македоније дупло више Срба под земљом него што данас живи у овој држави махом се „нађу“ у обраћањима говорника на неком од бројних војничких меморијала у данима обележавања историјски значајних датума минулих ослободилачких ратова на овим просторима. А да ли смо, и у којој мери, достојни потомци тих славних предака?
И на тим устаљеним проверама реалности на неки начин огледамо се, било да смо овде или у матици. Објективно, одакле почети? Како изоштрити ту замућену слику стања, како отплести толико замршених „чворова“, без чега нема правог увида у стање у садашњим околностима. Независно на (не)прилагодљивост политичких елита и овде и у матици, у условима званично добрих добросуседских односа, са изношењем показатеља неких резултата, успеха, сарадње, готово идиличних релација... хронично је као стална компонента доминантно и (не)знање. Понекад небрига, нехај.

kajmakcalan

 Кајмакчалан

 

У отуђењу
У Македонији се одавно у политичким (зло)употребама „ломе копља“ око реалног броја преосталих Срба. Према званичним резултатима са последњег пописа становништва спроведеног 2002, у Македонији од укупно нешто више од два милиона становника живи и око 36.000 Срба. Тврдње „релевантних политичких фактора“ да је та бројка знатно већа, разумљиво, провераваће се на наредном попису, који је годинама „на чекању“. Но, и то што је званично објављено, несумњиво из године у годину осипа се у гротлу остављене вишедеценијске асимилације која траје. Бројке су, можда, чудне и (не)реалне, али шта показује суштина у структури? Из тог српског корпуса данас се у Македонији на српском матерњем језику, само у основним школама, укупно образује једва 185 малишана. У средњим школама нема ни једног јединог ученика који се образује на српском...
У отуђењу, заједно са старијима, под усмерењем прекомпонованих уџбеника у систему образовања, генерације младих неповратно „улазе“ у асимилацију са све мање знања о својим коренима. Укључујући и (са)знања о историјским белезима.
То незнање и отуђење потврђено је и само на први поглед чудним „открићима“ са минулих историјских часова „Корени прошлости - корени будућности“, на спомен-обележјима, пројектом Удружења Срба и Македонаца „Бранко Чајка“ из Тетова, у сарадњи и уз подршку Српског културно-информативног центра „Спона“ из Скопља. На тим часовима „на терену“ потврђено је да су млади Срби и Македонци у обухваћеним групама школараца, по први пут, могли да виде и чују „нешто више и конкретно“ о српским спомен-обележјима и објективним историјским околностима под којима су погинули преци који у њима почивају. А кад ће и где да чују?
Како веле, „кад немаш попа и учитеља у селу, бадава те“. И тако и јесте, чак и у срединама са релативно „чистим српским живљем“, селима, засеоцима, деловима општина, због укупне наслеђене ситуације и у „новим демократским“ околностима, Срби немају свога свештеника и учитеља. И не чуде поражавајући резултати вишедеценијске асимилације Срба.
На поменутим историјским часовима били су основци виших разреда школе „Гоце Делчев“ из Тетова, затим ученици ОШ „Свети Ћирило и Методије“ из Кучевишта на Скопској Црној гори, као и полазници факултативне наставе на српском језику у „Спони“. Била је то прва прилика посете спомен-обележја српских војника који су погинули у балканским и Првом светском рату, од 1912. до 1918. на територији Македоније. Од оних који уче на српском у редовној настави по образовном програму Македоније, нису се одазвали ђаци школе „Светозар Марковић“ из Старог Нагоричана, „Браћа Рибар“ из Табановца. Разлоге у невеселој реалности српских подела знају упознати са праксом да у Старом Нагоричану владајући кадрови српске странке у власти „забрањују“ чак и деци било какво учешће у активностима „ван контроле“, где партија нема улогу организатора!
Можда је искуства и утиске лакше и увек изнова присабирати овде за разлику од гостију из Србије. И, са властитим (не)знањем изнова погледати суровој истину у „мету“. Од војничког гробља у Битољу, скрајнутих меморијала попут оних у Охриду или Прилепу, до у шибље и коров зараслог споменика и костурнице у Челопеку… Расута обележја, костурнице, гробља и хумке палих српских војника, на укрштеним путевима историјских збивања на овим просторима разоткривају (не)знање.
На трагу страдања
Стратишта са обе стране Вардара. Удово на крајњем југу земље, Карасларе код Велеса, Зебрњак – надомак Куманова. У Светом писму – Новом завету, пише: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“. Вођени искреном жељом и вољом, тражили смо, „куцали“ да сазнамо нешто више о нашим прецима, да видимо места на  којима су изгубили своје животе, да осетимо ваздух на местима тих страдања, да сазнамо истину о српским храбрим војницима... И, нашли смо... Отворило нам се! Но, то је само део задатака који треба са младима решавати на сталном неговању светле традиције, каже Јелена Брауновић из „Споне“.
У скопском насељу Аутокоманда, подно брда и парк-шуме Гази баба, крај студентског центра „Стив Наумов“ између Пољопривредног, Шумарског и Природно-математичког факултета, храм славе, црква Св. архангела Михаила. У крипту се улази искључиво уз посебну дозволу свештеника неканонске МПЦ која „газдује“ храмом. Значајан је српски војни меморијал у Македонији о коме се, нажалост, данас мало зна. Бојно поље Великог рата, на коме су се водиле жестоке борбе, протезало се делом и дуж узвишења Гази баба све до данашњег хотела „Континентал“, где се налазила војна болница. Ту је била и војна касарна, што „открива“ назив насеља - Аутокоманда.
Погинуле и преминуле рањенике из болнице доносили су и сахрањивали на месту данашње цркве. Било је укупно 3200 гробова палих војника која су до 1928. захваљујући војсци уредно одржавана. Касније су почела премештања...
Краљ Александар 1928. посетио је гробље и одлучује да подигне храм у част и славу палим борцима. Темељи су ударени 1930. Освећен је 21. новембра 1934. на празник Св. архангела Михаила у присуству партијарха Варнаве и Светог владике Николаја Охридског и Жичког. У доњем делу цркве направљена је спомен-костурница где су у ковчезима били посмртним остаци 3200 погинулих ратника.
У самом зачељу крипте мали ћивот. У ковчегу - платнена торбица. Ту су посмртни остаци једног од најхрабријих бораца - мајора Шарановића. Слушамо изводе из записа да је са само шеснаест војника остао да брани своју земљу и част. Борили су се не посустајући, храбро до смрти, против бројније јединице бугарске војске која их је опколила и немилосрдно побила. Међутим, запрепашћени таквом храброшћу, сами Бугари одали су му почаст...
„Чули смо овде и то, да су Краљ Александар и његова супруга такође, засадили две борове саднице. Краљ са источне, а краљица са западне стране храма. Међутим садница краља није успела и осушила се, док краљичино стабло живи“, каже Соња Андонов из Тетова.
У храму изнад крипте импозантан мермерни иконостас. Са великим крстом у средини, грбом Краљевине Југославије и уклесаним сажетим црквенословенским стихом, „за покој душа, преминулих за краља и отачаство...“.

Удово, историјски часови, огледи са школарцима

Удово, историјски часови, огледи са школарцима

 

Капела у Удову
На улазу у Валандовску котлину, левом обалом Вардара крај магистрале СкопљеСолун, на узвишици с леве стране у смеру ка Ђевђелији урезане у стену степенице воде до капеле на врху. У спомен-костурници су кости српских војника погинулих на Велики петак 2. априла 1915.
Увек домаћински ревносан кустоси Зоран Стаменковић и Милорад Шкиљевић подсећају на историјске записе. У којима стоји - на Велики петак, 2. априла 1915. после поноћи око 3000 припадника бугарских и турских комитских чета, уз подршку аустроугарских официра специјалаца, извршило је мучки напад на јединицу српских снага. Догађај је у историји познат као Валандовски покољ. После поноћи, под вођством Протугерова и Александрова, Бугари су прешли српско-бугарску границу на седам места у дужини од 34 километара, и опколили све карауле и пограничне страже и убили (заклали) све српске граничаре. Затим су напали и села. У одбрани Валандова било је распоређено само 120 српских војника. Посебно жестоке борбе водиле су се у линији од села Пирава до Валандова и на Валандовском брду, где су сви браниоци изгинули...
У крипти капеле у Удову почивају посмртни остаци 281 српских војника и официра, жртава „Валандовског покоља“. Крај заборављене капеле, посебно током летње сезоне, тече непрегледна колона туриста у масовним путовањима премa одмаралиштима на Егеју. У том транзиту, изузев некаквог принудног застоја или саобраћајних удеса, нема задржавања. Ни „за предах“, одмор. Мало ко и зна за спомен-капелу крај које се јури „пуним гасом“. Нема ни ваљаних путоказа, информација о историјским знаменитостима дуж Коридора 10. На то се подсећа сваке године по ко зна којом репризом усред летње сезоне, али се конкретно ништа не чини „на поправном“. У последњих неколико година надомак овог стратишта погинуло је десетак људи у саобраћајним несрећама.
На пропланку изнад села Доње Карасларе код Велеса у малој капели почивају посмртни остаци око 2000 погинулих српских ратника у борбама које су вођене од 1912. до 1918. Имајући у виду ове бројке, с правом се може закључити да је, после Кајмакчалана, ово највећа гробница српских војника на тлу Македоније. Ту су сахрањени погинули и умрли војници у биткама које су се непрестано водиле при повлачењу турске војске после пробоја фронта у операцијама чувене Кумановске битке 1912. Положене су кости и умрлих рањеника, војника оболелих од тифуса, колере...
Сурови знакови
Последњи прецизан запис са терена у ширем региону Битоља, у региону Мариова, где се крајем Великог рата провлачила линија Солунског фронта - по одлуци архијерејских власти 1929. и наређењу духовног суда (учтив), како стоји – сачинио је свештеник Милан Панић: „обишо сам наша ратничка гробља на терену среза намесништва Мориховског о чему ми је част поднети извештај“.
Успон до Кајмакчалана није наиван, тешко је савладати ту моћну планину Ниџе. Иако га „откривамо“ издалека, сија на сунцу, иако се и претећи тешки облаци ваљају на тој висини. Споро и некако предуго заобилазно му прилазимо, у сусрет „капији слободе“.
Где историја удара свом снагом
На крајњем југу, небу под облацима, на највишој коти врлетне планине Ниџе, заборављени – Кајмакчалан. У костурници испод капеле почивају кости више од 4600 српских јунака који су уградили животе у припрему пробоја Солунског фронта пред тријумфално окончање рата. Од 12. септембра до 3. октобра 1916. вођене су жестоке, пресудне, беспоштедне борбе између српске војске и бугарско-немачких снага. Операције су окончане разбијањем непријатеља, ослобађањем Битоља у оквиру пробоја Солунског фронта као увода у успешно решење Великог рата.
На том вису, где су Срби платили највишу цену моћних светских „крчмара“, на 2521. метру изнад мора, 18. септембра 1916, јунаци Дринске, Дунавске и дела Тимочке дивизије, од којих је више од 4600 погинуло, заузели су Кајмакчалан. На тај дан, повремено, у жалосно запуштену спомен-капелицу долазе ретки потомци, планинари, по који војник граничар, са ове или оне стране, сада македонско-грчке границе.
Опомена за наук
На спомен-црквици изграђеној 1928. када је и прилазни пут, јужно од Битоља према планинским висовима, „отегнут“ 65 километара, био у добром стању. Сада, уочи обележавања 100. годишњег јубилеја битке, делимично су отклоњени ожиљци трага суровог времена, заборава потомака, срама злих људи.
У црквици на Кајмакчалану, где по жељи Арчибалда Рајса, швајцарског хуманисте, ратног хроничара, новинара и надасве великог човека, који је и живот и вечну кућу подредио и одредио према  Србима  у белом мермерном „пехару“ до Другог светског рата почивало је у урни његово срце... И тиме је пребрисан ионако све блеђи траг историје.
У књизи утисака с неким скорашњим, али давним датумима велики је број записа грчких пријатеља. Међу њима, уз утиске потомака из свих крајева Србије, има и оних од грчких граничара, планинара, туриста... За почаст јунацима чије су кости остале на вечној стражи, на врху планинског гребена Ниџе.
Ако је отаџбину, чија су се врата на тој „капији слободе“ тада отворила у крвавом боју, ма колика била и како данас изгледала, утемељену на племенитим слободарским идејама давног историјског доба, заиста „створио пепео мртвих“, онда и дуг потомака мора бити испуњен, зарад садашњих и будућих генерација.
Затварање (квадратуре) круга
У одуженом походу историјских часова, круг се затвара на северу земље, на брду Зебрњак код Куманова. Ту је у част и славу погинулим ратницима у Кумановској бици с краја подигнут монументалан споменик. Српска армија, под командом престолонаследника Александра Карађорђевића и уз подршку локалног становништва, водила је одлучујућу битку за ослобађање ових крајева од петовековног османлијског ропства.
Остала је потресна истина о тој најславнијој војничкој операцији Првог балканског рата у којој је погинуло 1207 војника, рањено 5212 док је 603 ратника нестало. Зато објекат где почивају посмртни остаци тих војника представља најзначајније спомен-обележје из тог периода.
У костурници која је 2012. делимично обновљена и санирана поводом обележавања стогодишњег јубилеја битке почивају посмртни остаци 678 војника погинулих у ослободилачким операцијама Кумановска битке.
Монументални споменик грађен је четири године по пројекту београдског архитекте Момира Коруновића. Освећен је 1937, када су и сахрањени посмртни остаци изгинулих бораца. Грађен је од најтврђег базалта и армираног бетона. Био је висок 48,5 метара. Нажалост 1942. бугарска окупаторска војска са делом домаћих помагача, минирањем је урушила кулу костурнице. Данас је практично остала само њена масивна база. Као подсетник историје наше, жртава наших предака за одбрану отаџбине којих нисмо достојни.
Чудан је осећај, нешто попут оног на Газиместану, док се пењемо ка урођеном „врху“ споменика. Ветар овде, као што кажу стари, „стално најјаче дува“. Осећамо на лицу сву његову силину...

Потомци на хумкама славних предака

Потомци на хумкама славних предака

 

Трагови зла
За разлику од бројних меморијала у различитом стању, али „на броју“, у Охриду, на локалитету Студенчиште, регистровани су само остаци споменика. На путу за село Рамне 1925. подигнут је велики четвороугани обелиск од белог мермера са Плетвара. Пленио је својом белином и висином. Горе при врху у овалном удубљењу био је утиснут рељеф двоглавог орла са само две речи: „Четири стотине – 1915“, а на другој страни: „Изгинулим 1915. у селу Рамни“. Пројектовао га је Момир Коруновић. Тај споменик туге подигао је и осветио међу светима владика охридски и жички Николај Велимировић. У знак сећања на мученичку смрт 400 младића регрута, деце - последње одбране и неколико болесних ђака, избодених, измрцварених и покланих од локалних Бугара. На превару и препад, уместо заштите, предати су на кланицу окупационих снага.
Од свих регрута спасао се само један - лечен у селу Вишњи, а потом пребачен у Грчку где се докопао слободе у Солуну...
Пореч
У некој чудној тишини, која ум пара, изнад села Манастирец, крај Македонског Брода, зарасла у шумарику и растиње, заборављена спомен-капела са костурницом где су почивали остаци жртава бугарских злочиначких хорди - које су на Бадњи дан 6. јануара 1915. измасакрирала 103 најугледнија мештанина региона Пореч. И сада је испод цркве покоја лобања и кост. Ова богомоља, заборављена и напуштена, сведочи о једном трену, животу и муци ових мештана, који су поклани само зато што су славили крсну славу, и васпитавали покољења уз приче о кнезу Лазару, Марку Краљевићу, Милошу Обилићу...
Понајпре од отуђених потомака из тог забитог подручја на југозападу Македоније. Препуштена зубу времена и скрнављењу нељуди, капела „обележава“ неко своје време одуженог нехаја.
Истискивање српске свести становништва Пореча, некадашње „Мале Шумадије“, како су је звали, била је основна злочиначка водиља бугарашких банди. У историјским записима тај покољ је уписан као масакр крај Дервишке њиве.

Пише: Милутин Станчић
Геополитика бр. 103, март-април 2017.