adult cartoons
cartoon porn pic
porn cartoon
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Проф. др Милош Ковић:Срби ипак нису пластелин, него нација

  • Доктор Јована Стојковић Српска хероина против стоглаве аждаје Новог светског поретка

  • Сергеј Бабурин Сједињавање социјалних достигнућа 20. века и православља

  • Др Душан Пророковић НАТО није део решења већ део проблема

  • Група српских интелектуалаца - Видовдански позив Позивамо власт да одустане од поделе Косова

Албанизација Балкана

ana-filipovna

 

 

 

 

Југословенска криза, у суштини, није окончана, она је ушла у фазу постратне реконструкције – уласка југа Балкана у стадијум „постсуверенитета – даљег формирања система протектората различитог степена подређености.

Разговор водили: Слободан Ерић и Рајко Досковић

За државе на југу Балканског полуострва низ значајних аспеката њихове егзистенције – од облика државе, функционисања њиховог парламентарног система, до војне и економске регионалне сарадње формулишу се у наднационалним структурама и организацијама. При том пример Македоније показује да није реч просто о ограниченом, већ „подељеном суверенитету“. Србији, која има посебни, самобитни цивилизацијски ресурс, тек предстоји да изради сопствени пројекат национално-државног препорода.

Уважена Ана Игоровна, читајући сајт Фонда стратешке културе, видимо да Ви често пишете о Србији и да сте веома упућени у проблематику Балкана. Откуда Ваша професионална заинтересованост за ово подручје? 

 

- Историја Балкана и југословенских народа моја је специјалност. Године 1997. завршила сам Московски државни универзитет „М. В. Ломоносов“ на катедри за историју Јужних и Западних Словена, а затим постдипломске студије у Институту славистике Руске академије наука и под менторством Ј. Ј. Гускове одбранила сам магистарску дисертацију на тему улоге и места хрватских католичких јерарха у процесу стварања југословенске државе. Савремени догађаји на Балкану и постјугословенском простору сфера су мојих научних интересовања.

Између руског и српског народа већ вековима траје пријатељство и солидарност. Односи између влада наше две земље, често у историји, из више разлога, нису могли да у пуном капацитету испрате овај велики потенцијал. Да ли се овај дебаланс у односима наше две земље сада полако уравнотежује и да ли сада има више могућности да званични односи две државе испрате традицију и потенцијал пријатељских односа наша два народа?

- Почетком '90-их година распад Совјетског Савеза и комунистичких режима у земљама Централне и Југоистоичне Европе на глобалном нивоу променио је однос снага и учинио крај двополарном свету. Најтрагичније последице пале су у удео наших народа – руског и српског. Русија се упетљала у такозване либералне реформе које су минирале њен економски, војни и научни развој. Истовремено је започето низ кампања без преседана, које су дириговане извана и подржаване на потребном нивоу интензитета локалних ратова на постјугословенском простору против Срба. У те кампање спадају: информативна (антисрпска пропаганда), економска (једностране санкције), војна (бомбардовање српских положаја у БиХ и бомбардовање СРЈ) све до промене етноконфесионалне структуре на југу Балкана (изгон српског становништва из Хрватске у току операције „Бљесак“ и „Олуја“ и са Косова). Управо су тако деловање НАТО и САД, који су погазили све темељне норме мађународног права и Повељу ОУН, испољили у свеукупној њиховој очигледности  опасности које су садржане у „новом светском поретку“ под руководством НАТО и САД. У резултату је војно мешање НАТО у балкански конфликт претворило балкански регион у мостобран за реализацију војно-економских интереса Северноатлантске алијансе. А они сежу веома далеко. Југословенска криза, у суштини, није окончана, она је ушла у фазу постратне реконструкције – уласка југа Балкана у стадијум „постсуверенитета – даљег формирања система протектората различитог степена подређености. За државе на југу Балканског полуострва низ значајних аспеката њихове егзистенције – од облика државе, функционисања њиховог парламентарног система, до војне и економске регионалне сарадње формулишу се у наднационалним структурама и организацијама. При том, пример Македоније показује да није реч просто о ограниченом, већ „подељеном суверенитету“. Међутим, Запад се неће зауставити на томе. Није случајно што Међународна кризна група подвлачи да питање западног Балкана има критични стратешки интерес. Р. Холбрук, М. Абрамович, Д. Сервер, Х. Клинтон и Џ. Бајден говоре о „незавршеном послу САД на  Балкану“. Ради се о офанзивној, агресивној и бескомпромисној политици која наноси ударац за ударцем по националним и државним интересима балканских народа и по интересима Русије у области националне безбедности и економике у том региону. И, заиста, у току југословенске  кризе Руска Федерације кретала се на колосеку западне политике, али је при том минирала поверење према себи пре свега код српског народа. Међутим, почетком 21. века препород руског суверенитета и самосталности омогућио је нашим земљама да утемељимо почетак обнове сарадње. Потписани су Споразум о слободној трговини 2000. године између Русије и Србије, којим се предвиђа бесцарински режим трговине за већину роба и Споразум о изградњи гасовода „Јужни ток“. Развој потенцијала тих економских пројеката стратешког нивоа ће омогућити с једне стране да Србија постане регионални фактор независтан од Запада, а с друге ће Русији омогућити да ојача економски аспект сопствене националне безбедности. У целини, потенцијал сарадње у духовно-историјском погледу народа, као што су руски и српски, заиста је огроман.

Још један Ваш став из текстова посвећених Србији заслужује пажњу и за читаоце Геополитике тражи додатно појашњење а то је  да план Запада (о којем говоре и неки званичници у  Београду) да Србију рашчлани на седам региона директно угрожава руски пројекат »Јужни ток»?

- По мери стицања финансијско-административне самосталности локалне власти у тим регионима, с једне стране, добијају све. А с друге, имајући у виду балканске реалитете, ни о каквој самосталној политичкој или економској творевини не може бити ни говора, јер ће дати региони неизбежно бити увучени у орбиту контроле наднационалних института. Општеевропске тенденције у погледу развоја региона и трансграничне сарадње омогућавају да се формирају посебне зоне, енклаве за извандржавну трансграничну сарадњу, а водећа улога у њима ће припадати транснационалним корпорацијама, док се власт мањих региона њиховом притиску неће моћи одупирати, јер неће имати ни могућности, ни политичку вољу.

Према томе, дати региони ће заобилазно од сопствене државе бити потчињени институтима Европске уније и, добијајући дотације од њених фондова (не само за одређене пројекте и уз одговарајућу контролу), постаће зависни од спољног финансирања, то јест, под директном спољном управом. У том смислу Србија нипошто није изузетак – она је део европског пројекта, али се у односу на сваку земљу елаборирају посебне методе реализације пројекта. Може се констатовати да дати пројекат има не само антируски карактер (пошто су његови извори у приватним интересима мегакорпорација, антируски расположених и они промовишу свој енергетски пројекат – Набуко), али и антиевропски, пошто доктрина тзв. децентрализације наноси ударац и по националним интересима европских народа. На пример, у Белгији Валонија и Фландрија се све више удаљавају једна од друге, оне су све више везане са европске институте, у Шпанији «Статут Каталоније» из 2006. преуредио је политички систем и довео у опасност целовитост земље, у Француској је 2003. године усвојен закон о децентрализацији и Елзас је стекао право да се директно обраћа

Бриселу за добијање средстава из Структурних фондова.У резултату регионалне власти постају партнери ЕУ, али се не треба заваравати с тиме да на тај начин еврорегиони побољшавају перспективе свог развоја – напротив, диспропорција у њиховом економском развоју се продубљује, појачава се зависност од политичких одлука  евроинститута, што расплињује национално-државну самосталност европских држава и на крају води у њихову демонтажу. На тај начин ми на делу сагледавамо ону најстарију формулу - «подели па владај». Уједињена Европа се дроби, губи утицај на геополитичке процесе, једноставније речено, постаје слаб играч, међународно-правне норме се расплињују, светска финансијска елита реализује своје глобалне геостратешке и геополитичке пројекте. Задатак аналитичара и научника је овде да фундаментално анализирају светске и европске процесе, скопчане са анализом идеологије и реалне политике водећих западних играча на светској сцени.

Како Ви видите остварење два стратешка циља која је прокламовала Влада у Београду - улазак у ЕУ и очување територијалног интегритета? Како коментаришете тренутно политичко и економско стање у Србији, као и однос најважнијих политичких актера – политичких странака према Руској Федерацији и обратно - однос званичне Москве према највећим странкама у Србији? Кога би Русија највише желела да види као саговорника и сарадника у Београду? И, коначно, како видите наше односе у перспективи?

 

- У датој етапи истовремени улазак у ЕУ и очување територијалне целовитости Србије су, по мени, узајамно искључиве тежње, јер за Србију у ЕУ нису предвиђени равоправни узајамни односи. ЕУ од почетка '90-их у дијалогу са Србијом користи језик ултиматума, претњи и празних обећања, која нису подастрта реалним потезима. То јест, колико је већ уступака Србија учинила Европској унији, а као одговор није добила ништа? Треба судити по делима, а не по речима – то је стара истина, а дела Европске уније у односу на Србију сада се уписују у црне странице српске историје, међу којима је учешће у војној агресији НАТО против Југославије, признање «независности Косова» значајног дела земаља ЕУ, инсталирање мисије ЕУЛЕКС, одбијање да се деблокира Прелазни трговински споразум без «пуне сарадње са Међународним трибуналом у Хагу», курс у правцу децентрализације земље итд. Што се тиче савремене политичке и економске ситуације у Србији, овде у политичкој сфери доминира једнострана оријентација на евроатлантске структуре, без коришћења широког спектра међународне сарадње. У моделу политичког и економског развоја, који је предложила владајућа коалиција Б. Тадића, за сада се јасно сагледава курс у правцу даљег слабљења земље (државних института – пре свега Армије и оружаних структура) и њене економије. У најширем смислу ради се о потконтролном политичком режиму, коме недостају одређена државна идеологија и заштита националних интереса. Србији, која има посебни, самобитни цивилизацијски ресурс, тек предстоји да изради сопствени пројекат национално-државног препорода. И то јој је неопходно. Што се тиче позиција главних политичкиох партија Србије према Русији, треба напоменути напоре које које улаже либерално-демократски блок (нарочито М. Динкића) у недопуштање реализације споразума о «Јужном току», што говори само за себе. Међутим, политички дијалог  између наших партија постоји између партије Јединствена Русија и ДСС Војислава Коштунице, између Правичне Русије и Социјалистичке партије Србије И. Дачића.  На нужном нивоу, наравно, одржавају се и  контакти између влада. Природно је да би Русија желела да у Србији види политичког партнера са којим би био могућ најшири дијалог о читавом спектру питања и јединствена позиција у стратешки важним питањима за обе земље. С тим у вези постоји  темељ и узајамни интерес за политичку и економску сарадњу између Србије и Русије.

Насупрот  деловању и присуству читаве мреже невладиних организација, медија, иницијатива из САД и ЕУ, у Србији не постоји ни приближно адекватни одговор Русије на том пољу, што јавно мњење, који је доминантно проруско, можда обесхрабрује и чини инертним. Питер Лавел, амерички новинар који ради за руски телевизијски канал на енглеском  «Русија данас», у интервјуу за прошли број Геополитике рекао је да «Русија мора много више да учини да себе представи свету. Ово значи да треба да изрази са знатно више нијанси тзв. меку силу.

- Адекватног одговора Русије у наведеној сфери заиста нема, обнављање руско-српске сарадње за сада се још налази тек у почетној фази. Делатност невладиних организација у Србији има отворено агресивни  и антидржавни карактер, што свакако руши националну свест српског народа. Запад гуши Србију са неколико страна: од стране међународних института и паралелних структура у невладиној сфери. Ови последњи имају посебне идеолошке схеме. Владајући слој, медији под његовом контролом, невладине организације у склопу евроатлантског пројекта промовишу како антисрпска по својој суштини тако и антируска расположења, све до култивисања страха од Русије. Међутим, умногоме се добија супротни ефекат – како показују социолошка истраживања, у српском народу се појачавају симпатије и наде према Русији. На тај начин процес асиметричне конвергенције Србије у структуре евроатлантизма, с једне стране, ломе националну свест а с друге, изазивају супротну реакцију – заокрет у страну Русије. То није егзалтирани или преувеличани заокрет, већ разумнно политичко-економско опредељење српског народа у систему геополитичких координата. С тим у вези, наше јединствено заједничко вишевековно искуство духовности, културе и других облика сарадње Срба и Руса треба да помогне да у пуној мери васпоставимо солидарност и сарадњу између Русије и Србије.

С. Ерић

Р. Досковић

 

Антрфиле;

Авганистански курс

Често пишете о Косову и Метохији па наше читаоце занима Ваш став према јужној српској покрајини. Посебно један аспект: у једном од текстова о Косову и Метохији наводите да се „албанске криминалне структуре пуном паром крећу ка албанизацији Балкана уз перспективу даљег дробљења држава региона у уједињавања албанских земаља». Чини нам се да се овом аспкету када је реч о независности Косова не поклања довољно пажње ни у Србији ни у свету. Молимо Вас за појашњење овог става и како уопште објаснити тај парадокс да западне земље подржавају Албанце у њиховим напорима да добију и другу државу на Балкану а управо ти Албанци кроз дистрибуцију наркотика онеспособљавају демографске потенцијале њихових народа?

- Као прво, дужна пажња датој проблематици не поклања се због сасвим разумљивих разлога: велика већина светских медија нипошто није независна у свом презентирању ствари. Они опслужују политичке, економске и војно-стратешке интересе западних елита – финансијске олигархије и транснационалних корпорација. У задатке ових пооследњих нипошто не улази поштовање интереса (чак интереса безбедности) ни Европљана, ни Американаца. У том смислу су најизразитије следеће чињенице: као прво, вишекратно повећање наркотрафика из Авганистана након успостављања такозване контроле НАТО над том територијом. Наркокриминални албански кланови на Косову и у самој Албанији настављају авганистански курс НАТО и један су од магистралних путева за пребацивање наркотика из Авганистана и истовремено за одржавање ситуације хаоса и нестабилности. С друге стране, подривање демографског потенцијала геополитичког супарника САД – Европе – остварује се на рачун напора наднационалних структура и транснационалних корпорација за одржавање на потребном нивоу миграције муслимана на њену територију. Те чињенице сведоче саме за себе. Друго, данас НАТО формира зоне свог утицаја – Балтичко-Црноморску, Црноморско-Каспијску и Балканско-Кавкаску (базе НАТО комбинују се са модернизацијом војне инфраструктуре земаља Балтика, Пољске, Чешке, Бугарске и постјугословенског простора). НАТО се упорно креће у једном правцу – на Исток (није случајно што Брисел не прихвата ниједан руски предлог о јачању узајамне безбедности). У том погледу албански фактор био је и остаје за САД главна и веома ефикасна полуга за, као прво, одржавање нестабилности на Балкану, што ће омогућити да се јача војно присуство НАТО и друго, да се под наркокриминалном претњом држи Европа како би се гушила њена воља за самосталношћу. Албанизација Балкана ће омогућити НАТО да без препрека појачава и даље своје војно присуство (да размешта војне базе и све врсте наоружања), да контролише транзит енергената и да даље дроби словенски простор на Балкану. У догледној перспективи промена геополитичке стратегије САД неће уследити, делатност НАТО, наднационалних организација и осталог инструментарија за ситуирање интереса западних елита, укључујући „албански фактор“ на савременој етапи само ће се појачавати. Према томе, јачање политичке тежине и криминалног потенцијала Албанаца у Јужној Србији, а такође у Црној Гори и Македонији, прети тим регионима националном катастрофом, чему, нажалост, државне власти, оријентисане на евроатлантске интеграције али и медији, не поклањају довољно пажње.