adult cartoons
cartoon porn tube
porn cartoons
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Проф. др Милош Ковић:Срби ипак нису пластелин, него нација

  • Доктор Јована Стојковић Српска хероина против стоглаве аждаје Новог светског поретка

  • Сергеј Бабурин Сједињавање социјалних достигнућа 20. века и православља

  • Др Душан Пророковић НАТО није део решења већ део проблема

  • Група српских интелектуалаца - Видовдански позив Позивамо власт да одустане од поделе Косова

Интервју

Нема разлога за славље

 

Интервју уредника нашег магазина, Слободана Ерића, немачком листу Zuerst

 

Zuerst.jpg

 


Преносимо интервју у целости

 

Слободан Ерић је оснивач и директор српског магазина Геополитика. Геополитика припада најуспешнијим периодичним магазинима у Европи, који се баве интернационалним питањима.

 

Господинe Ерићу, Србија и представници косовског ентитета постигли су уз посредовање ЕУ споразум чији је циљ „нормализација односа“ између Београда и Приштине. Да ли људи у Србији славе овај споразум?

- Не, нема никаквог славља. Званична власт покушава да представи Споразум као добар резултат, као и да ће Србија захваљујући договору са Приштином добити у јуну фамозни датум за почетак преговара са Европском унијом. Против Споразума се веома јасно изјаснила и утицајна Српска православна црква, затим Срби са Косова, као и неке политичке партије и националне организације. Највећи део јавности примио је Споразум са резигнацијом.

 

Због чега је то тако?

- То је стварно узнемиравајуће. Притисци на Србију који, било кроз економске санкције, бомбардовање, разне ултиматуме, трају више од двадесет година, довели су не само до економског осиромашења, већ и до менталне исцрпљености српског народа. Када се жели од Срба изнудити уступак, онда на сцену ступа америчка осовина моћи ‒ медији и невладине организације. Медији у Србији, који су у власништву западних корпорацији или су на платном списку Сорошевог Фонда за отворено друштво, тада у својим телевизијским емисијама почињу произвођење страха,  говорећи да се не смеју одбити „предлози“ (читај ултиматуми) из Брисела и Вашингтона, јер би то земљу одвело у политичку и економску изолацију, „вратило је у ратне деведесете године“, а у супротном земљи предстоје интеграције у Европску унију и малтене економски рај. Просто је невероватно да се после две деценије од пада комунизма народу сервирају нове утопије, само што ови „комесари“ из НВО не носе црвене него жуте петокраке. У међувремену се константно у медијима подривају преостали ауторитети у које нација има поверење: Црква, војска, Академија наука... Политичари под жестоким притиском Вашингтона и Брисела и под диригованом пресијом „јавног мњења“ пристају на решења која су у суштини супротна националним интересима. Ово сам навео да бисте Ви боље разумели једно у основи нерегуларно, полуванредно стање и атмосферу у којој живи Србија у последње више од две деценије у којима се доносе овакви „историјски споразуми“.

 

Шта су тачно одреднице споразума?

- Овај документ је представљен као „Споразум о главним принципа нормализације“ односа Београда и Приштине. Овим Споразумом се предвиђа оснивање Заједнице већинских српских општина на Косову. По њему, српске општине стичу право на известан степен самоуправе. Заједница ће имати надзор у областима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања. Срби на северу Косова имају право да бирају регионалног команданта полиције, кога именује министар унутрашњих послова Косова.

 

BARIKADE_NA_kOSOVU.JPG

 

То не звучи толико лоше по Србе...

- Међутим,  то је само део Споразума. Заједница српских општина мора да поштује Устав и законе новопроглашене државе и нема никаквих међународних гаранција да је трајна на Косову. То значи да она може бити укинута одлуком двотрећинске албанске већине у Парламенту. Срби овим Споразумом не добијају ништа више од тога за шта су се изборили и што већ тренутно фактички имају на Косову, осим што им се нека права значајно умањују. Наиме, Америка и скоро све земље Европске уније су признале Косово, али та новопроглашена држава није успела да успостави контролу над целом територијом. Срби на северу Косова имају већ своје институције, школе, судове, на којима се вију српске заставе, као средство плаћања користе српску валуту, примењују законе Србије. На Косову је, једном речју, једна врста двовлашћа. Суштина овог споразума је да Албанци и међународна заједница заједно ставе север Косова под контролу јер су се Срби са севера покрајине показали као упоран и жилав противник.

 

Дакле, албанској страни је важно да коначно успостави политичку контролу над целим Косовом?

- Разлози су не само политичке, већ и економске природе. Поред тога што се под српском контролом налази део рудника и фабричких постројења  рудног гиганта „Трепча“, некада великог произвођача олова, цинка и сребра, на који су бациле око неке америчке и енглеске корпорације, на северу Косова се налазе водни ресурси ‒ велико термоакумулационо језеро Газиводе, које је од виталне важности за привреду покрајине. Уколико би Срби заврнули славине на Газиводама, термоелектране „Обилић“ код Приштине једноставно би морале да стану.

 

Да ли се већ тако нешто десило?

- Иако Срби до сада ни једном нису ускраћивали никоме воду, нити су било којим гестом показали да им је то намера, у међународним круговима сматрају да се Србима мора ограничити контрола над водним ресурсима.

 

Критичари сматрају да је Споразум први корак у признавању Косова од стране Србије.

- Да, апсолутно, само што ово није први корак. Претходна влада Демократске странке председника Бориса Тадића потписала је са Приштином, а опет уз посредовање Брисела,  Споразум  о „интегрисаном управљању“ граничним прелазима ‒ што је еуфемизам за границу. Америка и ЕУ веома добро знају да Србија неће и не може директно да призна независно Косово.

 

Значи, признавање се покушава остварити пузећим кораком?

- Тако је. Због тога Вашингтон и Брисел настоје да кроз низ тзв. „техничких споразума“, који треба да регулишу свакодневне проблема са којима се суочава становништво у покрајини, Србија посредно призна Косово.  По Уставу Србије Косово и Метохија је аутономна покрајина у оквиру Републике Србије. Потписивањем овог Споразума из Брисела Србија се фактички саглашава са албанским ауторитетом, што је у принципу чин признања постојања Косова као самосталне државе.

 

Провинција се официјелно зове Косово и Метохија?

- Да. Албанци избегавају, уосталом као и међународна заједница, да употребљавају реч Метохија, зато што је њено порекло од речи „метох“ – црквени посед ‒ јер она сведочи да је у прошлости велики део земљишта у покрајини био у власништву Српске православне цркве, што такође говори о верској структури становништва које је некада живело на Косову. Послe Другог светског рата нова комунистичка власт одузела је Српској цркви у покрајини највећи део земљишта и имовине.  

 

Значи, Косово није било каква провинција за Србију?

- Косово је средиште српске државности, духовности и културе. Натписи на транспарентима, који се могу видети на политичким митинзима и спортским такмичењима, „Косово је срце Србије“, одражавају осећање и однос Срба према Косову. Косовска битка, која се десила између српске и турске војске 1389. године, централни је догађај националне историје, али не због њеног војничког исхода, него због опредељења тадашње српске елите за „царство небеско“. Наиме, тадашња Турска, као и велике силе данас, комбиновала је силу и дипломатију, предлажући тадашњој српској властели да призна врховну власт султана и плаћа порезе, а да задржи дотадашњи положај, и пропусти османску војску ка њеном освајачком путу ка Европи. Скоро цела српска елита је изгинула у тој великој бици, али је и турска војска, такође, имала огромне губитке. Тако је створен Косовски завет или Косовски мит, и то је можда један од узрока неспоразума између Срба и Запада. Срби често не разумеју прагматичне основе на којима почивају данашњи међународни односи, али су они сачували осећај за слободу и независност, што је, чини ми се, данас ретка врлина у свету у коме живимо. 

 

ZZFJ6011_12.JPG

 

Партнер Београда у преговорима је косовски премијер Хашим Тачи. Он слови као глава организованог криминала…

- Довољно је рећи да је за Хашимом Тачијем Србија расписала међународну потерницу због учињених ратних злочина у сукобу 1998. и 1999. на Косову. Та потерница је и даље на снази, само што је Тачи, као председник Владе Косова и преговарач, добио имунитет у многим светским престоницама. Дик Марти, специјални известилац Савета Европе, оптужио је Хашима Тачија за трговину људским органима.

 

Да ли се у конфликту између Албанаца и Срба ради о мањинским и људским правима?

-Не,проблем између Срба и Албанаца нема никакве везе са људским правима, као што се годинама представља у свету, већ је проблем то што су Албанци експонент, продужена рука Америке, који служе Вашингтону за дестабилизацију овог дела Европе.

 

Наводно се косовски Албанци боре против дискриминације од стране Срба…

- Подсетио бих да су Албанци као национална мањина у Србији имали свој универзитет на албанском језику, просвету, здравство, албанску Академију наука, своју Покрајинску владу, чак и уставни суд, телевизију на свом језику. Званичан језик у покрајинским институцијама и школама био је албански. Реците ми једну мањину у Европи која је имала и има таква права. Ја сам у једној колумни у „Геополитици“, позивајући Албанце да остану да живе са Србима, ипак упозорио да ће се, пре или касније, болно уверити у истинитост речи бившег америчког државног секретара Хенрија Кисинџера да је „бити непријатељ Америке опасно, а да је бити пријатељ погубно“.   

 

Мамац из Брисела је после Споразума све спремнији да понуди Србији приступање Европској унији...

- Чланство у Европској унији је било привлачно у Србији пре десет-дванаест година. Земља је изашла је рата, из тешког периода санкција. Један део становништва је веровао да је између Америке и Европске уније на једној, и Србији на другој страни посреди само један велики неспоразум и да су уклањањем Слободана Милошевића нестали разлози за медијску сатанизацију и лош однос Запада према Србима. Како Запад, осим званичне реторике, ништа суштински није променио према српским интересима ‒ европске земље су признале Косово ‒ ентузијазам у народу је почео да опада. Велики број људи је због неолибералне економске шок терапије, која је као и још неким земљама примењена и у Србији, остао без посла. Парадокс је да је Србија у време санкција имала већу индустријску производњу, него кад су стигле неолибералне економске слободе и демократија. Прехрамбени сектор, захваљујући којем је Србија издржала ратове и санкције, купили су странци. Према истраживањима владине Канцеларије за европске интеграције, 2006. године чак 69% грађана је било за улазак у ЕУ, 2010. тај број се смањио на 57%, а последњих година је драстично опао на 28% оних који су за улазак.

Slobodan_Eric_na_Kosovu_kod_spomenika_junacima_Kosovske_bitke.jpg

 

Јесу ли Срби „против Европе“?

- Нимало, напротив! Нису за Европску унију. Желим да нагласим да су за опстанак Европе од колосалне важности немачко-руски односи. То је разумео један од највећих немачких и светских политичких горостаса, Бизмарк. Мени је близак концепт Европе, суверених нација и држава, где се на тако малом простору квалитативно укрштају тако велика и различита национална богатства и културе.  

 

 

 „Први

Mесечни магазин „Zuerst!“ (српски преведено „Први“)  на киосцима широм Немачке појавио се 18. децембра 2009. „Zuerst“ се дуго година није појављивао у слободној продаји јер је био оспораван и онемогућен од утицајних неолибералних и социјалистичких кругова. Он важи за најцењенији аналитички магазин у Европи.

Критичари га сврставају у десно-конзервативни спектар, а у импресуму од стране уређивачког колегијума магазин је описан да заступа немачке интересе. Главни и одговорни уредник овог листа је Мануел Охсенрајтер, некадашњи уредник часописа „Deutschen Militärzeitschrift“ („Немачка војна ревија“) и пређашњи дугогодишњи новинар „Јunge Freiheit“ („Млада слобода“), који за себе каже да се залаже за интересе своје земље у складу са Уставом и законима, подржавајући уједно и све људе  који се боре за суверен и слободан свет.  

 

 

Геополитика бр. 64, јун-јул 2013