adult cartoons
porn cartoons
lesbian cartoon porn
лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
  • Проф. др Милош Ковић:Срби ипак нису пластелин, него нација

  • Доктор Јована Стојковић Српска хероина против стоглаве аждаје Новог светског поретка

  • Сергеј Бабурин Сједињавање социјалних достигнућа 20. века и православља

  • Др Душан Пророковић НАТО није део решења већ део проблема

  • Група српских интелектуалаца - Видовдански позив Позивамо власт да одустане од поделе Косова

Имамо чврстe доказе о Хитлеровом бекству у Аргентину

ЕКСКЛУЗИВНО за Геополитику говори енглески историчар Џерард Вилијамс, један од аутора сензационалне књиге „Сиви вук – бекство Адолфа Хитлера“

Dzerard_Vilijams.JPG

Кључни сведок је пилот који је извеоХитлера из Берлина, капетан Петер Баумгарт. Он је детаљно сведочио пред судом у Варшави,када му је суђено за припадништво у СС-у. На почетку су судије сматрале да није при здравој памети, па су га упутилена психолошка тестирања. Када је после шест месеци проглашен психички здравим, поново је детаље бекства открио у Данској.

 

Поштовани господине Вилијамс, књига, чији сте Ви аутор заједно за Сајмоном Данстеном „Сиви вук – бекство Адолфа Хитлера“ је, мало је рећи, изненађујућа. Ваша књига је заиста запрепашћујућа за читаоца.Читав свет је уверен да је Хитлер са Евом Браун извршио самоубиство у бункеру у Берлину 1945.године. Но, пре него што од Вас затражимо доказе за Вашу историјски сензационалну тврдњу, хајде да се претходно позабавимо веродостојношћу доказа о Хитлеровој смрти. Постоје изјаве сведока из бункера, Хитлерове секретарице, његовог возача и телохранитеља (о томе је чак снимљен уверљиви филм у Немачкој – „Хитлерови последњи дани“), који потврђују да су се Хитлер и Ева Браун венчали, а потом убили...

- Нацисти су у бункеру видели оно што јебило намењено њиховим очима: последње дане – двојника Хитлера и Еве. Верујемо да је њихово убиство било наложено од стране генерала Гестапоа Хајнриха Милера, како би се прикрило бекство правог Хитлера. Такође, многа сведочења се не поклапају, а током година су се и мењала. Човек који је увек био описиван као Хитлеров телохранитељ, Рохус Миш, рекао је да је чуо пуцањ, а потом је тврдио да га није чуо. Миш је бионижег ранга,  каплар везиста (телефонски оператер) а не телохранитељ, и као такав није требало да буде близак Хитлеру. Упркос великом броју доказа у супротно, свет је био напајан бројним лажима од стране дискредитованог британског историчара Хјуа Тревор-Ропера. Ми бисмо морали да себи поставимо питање зашто је неко ко је изучавао средњовековну историју послат да истражи праву причу о Хитлеровој смрти. Зашто то нису били ФБИ, Скотланд  Јард?

 

Шта кажу совјетски извори о Хитлеровом самоубиству? Совјетска армија је ушла у Берлин и потом у бункер. Совјетски маршал Жуков је искусан човек и ратник, и њега, претпостављам, није лако било обманути?

- Маршал Жуков је рекао: „Ми нисмо пронашли тело које би могло бити тело Адолфа Хитлера“.Он је такође рекао да је могуће да је он напустио Берлин у последњим данима. Стаљин је рекао да је Хитлер побегао у „Шпанију или Аргентину“. Извештач Би-Би-Сија, Томас Кадет, који је биоса Совјетимакада су заузели комплекс бункера, рекао је да су Руси добили нека тела која су представљала „лоше двојнике“ Хитлера, и да од вође нациста нема ни трага. Он је рекао да је Хитлер „нестао“. Генерал Ајзенхауер је педесетих година рекао да нема доказа о Хитлеровој смрти. Пред свимтимизјавамаиз тог времена, историчари су, изгледа, затварали очи.

 

Ви у књизи наводите да је Хитлер са Евом Браун и малом пратњом 28. априла 1945. године изашао из бункера берлинском подземном железницом, а потом авионом, са малог аеродрома Рехлин недалеко од Берлина, одлетео до аеродрома Тондер, недалеко од Данске, а потом другим авионом одлетео на ново одредиште у Реус у Шпанији. Можете ли нам укратко описати шта се догађало у тих неколико дана? Постоје ли релевантни извори, односно сведоци, који потврђују да је Хитлер напустио Берлин крајем априла 1945. године?

- Кључни сведок је пилот који их је извео, капетан Петер Баумгарт (на слици). Он је детаљно сведочио пред судом у Варшави,када му је суђено за припадништво у СС-у. На почетку су судије сматрале да није при здравој памети, па су га упутилена психолошка тестирања. Када је после шест месеци проглашен психички здравим, поново је детаље бекства открио у Данској. Његово сведочење је било потврђено од стране рањеног официра СС који је био премештен на аеродром на који је Хитлер слетео са својом пратњом. Баумгарт је ослобођен из затвора 1951, када га је, као што је познато, преузео амерички Стејт департмент, након чега му се губи сваки траг. Занимљива је и чињеница да је његов осиромашени брат четрдесетих година отишао у Аргентину,да би се у родну Намибију (бившу немачку југозападну Африку) вратио као веома богат човек.

 

Baumgart.JPG

На слици: Кључни сведок, пилот, капетан Петер Баумгарт који је Хитлера са Евом Браун одвезао 28. априла са малог берлинског аеродрома Рехлин

Ако се прихвати Ваша аргументација, онда Хитлерово путовање - лет из Шпаније на Канарска острва и потом његово пребацивање подморницом –изгледа сасвим логично. Осим подморницом, Хитлер није другачије могао да стигне у Аргентину. Можете ли за читаоце Геополитике реконструисати шта се даље догађало, од лета из Шпаније, преко Канарских острва, до приспећа у Аргентину?

- То мора да је било веома дуго, напорно и досадно путовање. Педесет три дана под водом,били супревише уплашени да би могли бити виђени изнад површине воде, све до доласка на уточиште у Аргентини.

 

Но, сада долазимо до Мартина Бормана, кључне личности за бекство Адолфа Хитлера. Дефинитивно, званична историографија није могла да потврди да је Мартин Борман убијен или да је извршио самоубиство. Како је Борман организовао ову сложену операцију?

- Борман је представљао кључ целе операције. Он је преговарао са својим америчким пријатељима преко ОСС – Уреда за стратешке услуге − преко Алена Далса током рата. Њих двојица су се познавали још од пре рата, када су представљали главне фигуре за велика америчка улагања у нацистичку Немачку. Далсје биокорпоративни адвокат који је заступаокључне америчке компаније. Борман је схватио да је рат у војном смислу изгубљен 1943, након губитака у Стаљинграду и Курску на Источном фронту, и издао наређења да се новац, патенти, обвезнице и драгоцености пребаце у неутралне земље, и то углавном у Аргентину. Није све урађено као физички трансфер, иако је све до 1944, када су савезници ушли у Француску, велики део драгоцености, злата, уметничких дела,и тако даљебио превожен до Шпаније и Португалије, да би потом бродовима био отпреман до неутралних лука, опет – углавном до Аргентине. Током краја рата и после рата Борман је користио своју мрежу Гаулајтера и и других партијских званичника за вођење операције уз коришћење напредних уређаја за комуникацију са шифром која ни дан-данас није разбијена.

 

Inalco_from_the_lake.jpg

На слици: Хитлерова главна резиденција у Патагонији у Аргентини између 1947. и 1955. Саграђени 1943, делови резиденције Иналка подражавају Берхоф, Хитлерову резиденцију у Оберсалцбергу у Горњој Баварској

 

Како је Борману пошло за руком да из Аустрије стигне до Аргентине? Ко је за то био одговоран? Просто, због читалаца морамо да питамо да ли је аутентично сведочење британског официра капетана Ијана Бела, који је пратио Борман конвој 1700 километара од Аустрије до италијанске луке Бари и коме је из више команде наређено да прати Бормана, али да га никако не покушава ухапсити. Да ли то значи да су не само Ватикан и Италија, него и савезници знали за Борманово бекство?

- Све је то био део договора са кључним елементима америчке обавештајне заједнице,као и њихових присталица из америчке индустрије и банкарства. За разлику од Хитлера – који никада није био оптужен ни за шта, упркос томе што нису постојали чврсти докази о његовој смрти – Борману је суђено у одсуству и проглашен је кривим на Нирнбершком суђењу. Постоје бројни поуздани извештаји о томе да је он био у Немачкој и Аустрији непосредно након рата. Ми верујемо у то да је он имао заштиту Америке на високом нивоу, а такође и дубокевезе са Ватиканом. Италију су у овом стадијуму 1940-их водили савезници. Ватикан је био умешан у Пацовске канале – сада знамо да је у њима било преко сто хиљада нациста и других европских фашиста, цео Павелићев усташки кабинет, и државно злато – крчивши пут све до Аргентине. Невероватно је да су нацисти путовали или са ватиканским папирима, или са путном документацијом коју је издавао, тада фашистима вoђен, Међународни комитет Црвеног крста. Изгледа да је католичка црква те људе гледала као неке изопачене Христове војнике. Они су били у потпуности против безбожних комуниста – као што је то билаи црква – и готово да су истребили Јевреје који су називани „убицама Христа“. Сведочење капетана Бела (на слици), које можемо видети на видео-снимку као и у његовој књизи је, верујемо, искрено.

 

Captain_Ian_Bell..jpg

На слици: Британски официр капетан Ијан Бел који је сведочио да му је наређено да не ухапси Бормана

Мислим да је веома важно осврнути се на изврештај у Вашој књизи о састанку који је Борман организаовао 10. августа 1944. са највећим индустријалцима Немачке, где је присутнима речено да „немачка индустрија мора разуметеи да се рат више не може добити, мора предузети кораке како би се припремила за послератну комерцијалну кампању“. Тада је донета одлука о пребацивању немачког капитала у иностранство. Где је завршио тај огромни немачки капитал, и да ли за огроман привредни бум Немачка после Другог светског рата може да захвали само Маршоловом плану, или можда и капиталу немачке индустрије који је после рата враћен у земљи?

- Као што је данас познато, „Сусрет у црвеној кући“ је британски обавештајни извештај за који верујемо да комбинује више таквих састанака које су одржавали Борман и његови официри широм Рајха и окупиране Европе 1944. Проток капитала јевећ трајао годину дана од ове фазе, али је Борман знао да се крај ближи, и да је неопходно преко мора послати што је могуће више новца – највећи део је пребачен преко једноставних електронских трансакција кроз швајцарске банке које су наплаћивале шест процената од сваког трансфера. Највеће немачке компаније („Siemens“, „Thyssen“, „Krupp“, „IGFarben“) основале су стотине компанија у иностранству само због прилива овог новца. Тамо су такође послале и кључне патенте и интелектуални капитал. Све ове компаније су имале разгранате мреже преко мора, а британски обавештајци су ишли тако далеко да су описали „Сименсову“ мрежу преко мора као „продужену руку СС-а“. Није било „економског чуда Западне Немачке“ након рата, нити jeбило неког чудесног реструктурирања немачке привреде Маршаловим планом. Успон Немачке као европски најзначајније економије је просто заснован на повратку капитала – чији велики део представља пљачкашки плен нациста из окупиране Европе, крајем четрдесетих и почетком педесетих година ХХ века. Велики део ових ствари превидео је Ален Далс, у том моменту главни у ЦИА, и два велика америчка симпатизера нациста: Џон Џеј Мек Клој, амерички опуномоћеник у Западној Немачкој, као и сестра Алена Далса, Елинор Далс, која је била „осведочени Хитлерита“иводила је немачко одељење у америчком Стејт департменту. Опет, Мек Клој јебиокорпоративни адвокат у Берлину пре рата, и веома близак Борману и другим вишим нацистима. Он је седео у Хитлеровој ложи на Олимпијским играма у Берлину 1936.

 

Уважени господине Вилијамс, сада долазимо до наијинтригантнијег периода − мирног живота Хитлера и Еве Браун у аргентијског провинцији Патагонији. Пошто је то за велики број нас Европљана тешко за веровати, реците укратко како је то организовано, и, молимо Вас, реците нам да ли постоје сведоци и сведочанства људи који су видели Хитлера. Оно што још више зачуђује, као што наводите у књизи, јесте да су многи људи у Аргентини знали за Хитлеровог боравак у тој земљи, у шта сте се и Ви уверили, и што Вас је у добром смислу подстакло на ово драгоцено историјско истраживање.

- Немци, а потом и нацисти, много су улагали у Аргентину почетком ХХ века. Четрдесетих година је војна обавештајна служба (Abwehr) регрутовала главне аргентинске официре и остале, укључивши их у своје планове. Централну улогу су овде играли пуковник Хуан Доминго Перон и његова жена Ева, популарна „Евита“. Нацисти су финансирали војни пуч којим су фашисти ступили на власт 1943, а потом је Перон постао и председник и диктатор Аргентине. Патагонија, која покрива већи део доње половине Јужне Америке, укључујући и и Чиле и Аргентину, буквално је представљала немачку колонију. Ова заједница је одбегле нацисте дочекала раширених руку. Они су били добро финансирани и, према Перону, унели су важне „вештине“ у Аргентину. Било би сасвим лако за Хитлера  и Бормана да нестану у овој области. Аргентина је била једина држава која је имала своју нацистичку партију, а постоји и невероватан материјал о великим нацистичким скуповима који су одржавани у Буенос Ајресу тридесетих година. Има много сведока Хитлеровог присуства у Аргентини, што је детаљно описано у књизи „Сиви вук“. Нека од кључних сведочења су драматизована и налазе се у документарној драми „Сиви вук – бекство Адолфа Хитлера“, која се може наћи у издавачкој кући „Адмирал“, као специјално издање са тврдим повезом и ДВД филмом.

 

Када је и како свој живот завршио Адолф Хитлер − један од највећих злочинаца света? Ко је био у окружењу вође Трећег рајха у његовим последњим данима?   

- Адолф Хитлер је умро на кревету своје виле „Ла Клара“ близу Сан Карлоса 13. фебруара 1962. у три сата, у присуству личног лекара др Отоа Лемана, и његовог асистента Хајнриха Бетеа. Сведочења ова два човека су детаљно описана у „Сивом вуку“.

 

Аргентина је постала уточиште и за друге злочинце, па и за Анту Павелића, „поглавника“ НДХ. Ви у књизи наводите да су се Хитлер и Павелић неколико пута срели и да постоји сведок тих сусрета. Можете ли нам нешто више рећи о томе?

- Аргентински столар Ернан Ансин је радио са Павелићем на његовом послу са грађевином у Мар дел Плата, када је видео Хитлера који је са Евом посетио Павелића у шест различитих прилика током једног лета. Ансин није знао ко је Павелић, али није имао проблема да препозна Хитлера. Његово детаљно сведочење налази се на видео-снимку, може бити прочитано у потпуности у књизи, а такође је и део документарнедраме која је приказивана на српској телевизији почетком ове године.

 

Hernan_Ancin_Still.jpg

На слици: Аргентински столар Ернан Ансин тврди да је у Мар дел Плата видео Адолфа Хитлера у друштву са Антом Павелићем.

 

На крају, господине Вилијамс, како је било могуће да Адолф Хитлер, вођа и извршитељ тако великог злочиначког пројекта, избегне суд правде? Како је могуће да велике обавештајне службе попут ЦИA, МИ6, Мосада, КГБ, нису сазнале где се налази Хитлер? И, ако су знале, зашто су о томе ћутале­­?

- Ми смо уверени да су елементи ЦИА и западнонемачког БНД знали све о Хитлеру, Борману и другим вишим нацистима у Аргентини. Вероватно је и КГБ-у то било познато. Мосад је просто био превише заузет одржавањем нове државе Израел у животу да би траћио ресурсе на потеру за нацистима, а речено им је од стране САД да  имају једноставан избор: „или освету или државу“, да не могу имати оба. ЦИА је после рата запослила многе нацисте, а то је био случај и са  америчком владом. Читава НАСА је изграђена око научног тима пуковника СС-а Вернера фон Браунса. У том тренутку Америци је била неопходна немачка потпора против Совјета, и у том случају су били срећни да сарађују са Бормановом организацијом, држећи се договора − да допустеда Хитлер умреу Аргентини, слободан и без узнемиравања. Ми настављамо истраживање ове невероватне приче и надамо се да ће наша нова књига, „Паукова мрежа“, која ће бити објављена следеће године, попунити многе празнине о правој истини о Другом светском рату, и његовом утицају не само на Хладни рат, већ и на свет у коме данас живимо.

 

Превод: Катарина Бунтић-Марковић

sivi_vuk_sken.JPG

На слици: Извештај ФБА Хуверу, од 6. августа 1947. који износи више детаља о времену које су Хитлер и Браунова провели у бразилском граду Казину

 

Енглеском официру наређено да не хапси Бормана: Капетан Ијан Бел, истражитељ ратних злочина са седиштем у Италији, из главне правне канцеларије британске војске, добио је дојаву о Бормановом присуству. Бел и његова два наредника чекали су на месту где је, по ономе што им је било саопштено, требало да прође Борман, и ушли су џипом и приколицом у рикверц на прилазни пут једне фарме. Мало касније угледали су на путу испод себе мали конвој – велика црна кола и два камиона са приколицама. Капетан Бел је проценио да је тамо укупно шеснаест људи, по шесторица у сваком камиону и још тројица са Борманом у штапским колима – превише да би их савладали он и његова два лако наоружана подофицира. Пратили су конвој све док Бел није улучио прилику да телефонира из једне друмске крчме и позове свој штаб. Био је пренеражен кад му је надређени официр рекао: „Пратите али не хватајте, понављам, не хватајте“. Следећа два дана британски официр је своју ловину следио више од хиљаду и седамдесет километара. Немачки конвој је пролазио без икаквих проблема кроз полицијске и војне блокаде на путевима, и приспео је на докове италијанске луке Бари у раним сатима једног децембарског јутра 1947. Из заклона, Бел и његови људи су посматрали како дизалице подижу возила на један теретни брод и како се Мартин Борман пење мостићем. Истог трена када је последње возило било смештено у спремиште, дизалице су се окренуле на другу страну, сајле којима је брод био привезан смакнуте су, и он се удаљио од кеја. Када је Бел касније тог јутра у лучкој капетанији проверио одредиште брода, рекли су му да он плови за Аргентину. Како је Бел објаснио у интервјуу у документарном филму који је на британској телевизији емитован 1999, „веома“се покајао што није ухапсио Бормана.

Каталина Гомеро видела Хитлера у Аргентини: Каталина Гомеро је имала петнаест година 1945, када је дошла да живи са Ајхорновимау Аргентини. Боловала је од астме и пореклом је била из сиромашне породице, која је сматрала да ће јој живот бити бољи у хотелу Еден од оног што су они могли да јој понуде. Премда слушкиња, Каталина је одгајана код Ајхорнових безмало као да им је била ћерка. Она је рекла да је Хитлер једне ноћи 1949. стигао у њихову кућу у Ла Фалди и остао само три дана, одмах га је препознала. „Сигурно га је довезао шофер. Сместили су га на трећи спрат. Рекли су нам да му носимо доручак горе и покуцамо на врата и послужавник оставимо на поду. Јела су углавном била немачка. Обријао је брчиће. У кући је обично по цео дан било људи, али, током та три дана, на трећи спрат се није могло. Госпођа Ида ми је рекла: ’Шта год да си видела, прави се да ниси’.“

 

Хорхе Батиник - Сведочење Мафалде Батиник: Хорхе Батиник, директор банке у граду Комодоро Ривадавија у јужној патагонијској покрајини Чубут, живо је упамтио причу коју му је испричала његова мајка, Шпањолка, Мафалда Батиник. У лето 1940. она је била у Француској и тамо радила за Црвени крст, па је у неколико наврата видела Хитлера изблиза, када је он долазио да посети рањене војнике Вермахта. У познијим годинама, често је говорила: „Када једном видиш Хитлерово лице, никад га више не заборавиш“.После рата, Мафалда се преселила у Аргентину, а почетком 1951. радила је као болничарка у једној приватној клиници, „Арустиза и Варандо“. Једног дана су неког немачког ранчера довели на лечење прострелне ране, и неколико дана касније још три Немца су дошла у посету пацијенту. Било је приметно да су се двојица од њих према трећем односили као према „шефу“. Мафалда је морала да пригуши у себи невољни усклик запрепашћења када у овоме препознала Хитлера. Није имао брчиће и донекле је оседео, али то је несумњиво био он. Пренеражена, госпођа Батиник је то рекла власнициман клинике, докторима Арустизу и Варанду, погледали су га, изненадили се, али ништа нису предузели. Осим што се поздравио с пацијентом, Хитлер једва да је прозборио и реч. Када су тројица Немаца отишла, госпођа Батиник је упитала пацијента ко је био тај важни посетилац. Схвативши да је она већ препознала Фирера, повређени ранчер је рекао болничарки: „Гледајте, то је Хитлер, али немојте ништа рећи. Знате да трагају за њим, па је најбоље ништа не говорити“.

Како и где поручити књигу „Сиви Вук – бекство Адолфа Хитлера“: Књигу „Сиви вук – бекство Адолфа Хитлера“, аутора Џерарда Вилијамса и Сајмона Данстена, можете поручити код српског издавача „ADMIRAL BOOKS“ на телефон: 011/218-20-30 или на мејл Diese E-Mail-Adresse ist vor Spambots geschützt! Zur Anzeige muss JavaScript eingeschaltet sein! , Diese E-Mail-Adresse ist vor Spambots geschützt! Zur Anzeige muss JavaScript eingeschaltet sein! . Све информације можете добити на сајту ове издавачке кућа, www.admiral-books.rs

Геополитика бр. 66, септембар 2013.